Naredni izbori za predsednika Srbije, ukoliko ne bude nepredviđenih okolnosti, trebalo bi da budu održani na proleće 2022. godine, kada će se navršiti tačno deset godina od dolaska na vlast Srpske napredne stranke. Uvažavajući sve sličnosti i razlike između vlasti Aleksandra Vučića i Slobodana Miloševića, uz znatno izmenjene geopolitičke okolnosti u odnosu na devedesete godine prošlog veka, utisak je da se aktuelna opozicija vratila barem tri koraka unazad u odnosu na trenutak u kome je oboren Miloševićev režim.
Demokratsku opoziciju Srbije su na septembarskim izborima 2000. godine činile bezmalo sve opozicione stranke izuzev Srpskog pokreta obnove, koji je, pak, imao najveće zasluge za presudno okupljanje dotad poslovično nesložne opozicije. Iako je SPO godinama unazad slovio za najjaču opozicionu stranku, ni izborni potencijal “ostatka“ opozicije nije bio za potcenjivanje, jer je prethodno ujedinjavanje oličeno u koaliciji “Zajedno“ četiri godine ranije pokazalo da u biračkom telu postoji kritična masa i na antirežimskoj strani.
Kapital od osvojenih milion glasova na izborima za savezni parlament 1996. godine, kao i preuzimanje vlati u više od 40 lokalnih samouprava među kojima su bili svi najveći gradovi u Srbiji, ulivao je nadu opoziciji da uz efekat sinergije glasova konačno može da sruši Miloševićev režim.
Opozicija devedesetih nikad ispod milion glasova
Za razliku od izborne dominacije SNS i Vučića, koja je počela na izborima 2014. godine, Miloševićev SPS ni na jednim parlamentarnim izborima nije osvojio natpolovičan broj glasova.
Socijalisti nisu ostvarili apsolutnu pobedu čak ni na prvim višespartijskim izborima, iako su imali potpuni finansijski i medijski monopol. Za osvajanje rekordnog broja poslaničkih mandata (194 od ukupno 250) u parlamentarnoj istoriji Srbije mogu da zahvale isključivo većinskom izbornom sistemu, koji je na snazi bio samo na prvim izborima. Sve manjkavosti tog izbornog sistema ogledale su se u činjenici da je SPS sa svega 46,09 odsto glasova osvojio čak 77,6 odsto mandata. Ujedno, to je bio prvi i poslednji put da su socijalisti na svom izbornom saldu imali više od dva miliona glasova.
Opozicija je na izborima 1990. nastupila pojedinačno, a samo dve najveće partije – Srpski pokret obnove i Demokratska stranka, osvojile su blizu 1,2 miliona glasova. Da su ti izbori bili održani po danas aktuelnom izbornom sistemu – proporcionalnim sa jednom izbornom jedinicom, cenzusom od tri odsto i prirodnim pragom za manjinske stranke, pitanje je da li bi Socijalistička partija Srbije uopšte i došla na vlast. Naročito kada se uzme u obzir činjenica da stranke koje predstavljaju manjine, koje su osvojile više od 260.000 glasova, nikada nisu bile naklonjene Miloševićevoj partiji.
Prvo opoziciono okupljanje na drugim po redu parlamentarnim izborima nije dovelo do pomaka u broju glasova, pa je tako Demokratski pokret Srbije (DEPOS), čiji je stožer bio Srpski pokret obnove, ostvario skoro identičan izborni rezultat kao SPO samostalno dve godine ranije. Demokrate su 1992. godine osvojile oko 200.000 glasova, što je u zbiru sa još nekoliko manjih opozicionih partija ponovo bilo oko 1,2 miliona. Vladu su ponovo formirali socijalisti, ali uz manjinsku podršku novoosnovane Srpske radikalne stranke.
Nastup opozicionih partija u tri kolone
Novi izbori održani su već naredne godine, a opozicija je tada nastupila u tri kolone – DEPOS, Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije, osvojivši skoro 1,5 miliona glasova. Socijalisti su zauzeli 123 mesta u poslaničkim klupama, a skupštinsku većinu obezbedilo im je pet poslanika dotad opozicione Nove demokratije Dušana Mihajlovića. Konačno, izbore koji su održani 1997. godine bojkotovao je deo opozicije nezadovoljan izbornim uslovima, a oni koji su na njih izašli (SPO, DA, SD, koalicija “Vojvodina“…) osvojili su 1,1 milion glasova.
Dolazak naprednjaka na vlast 2012. godine uneo je pometnju u redove opozicionih stranaka, koje ne uspevaju da se konsoliduju već punih osam godina. Samo na parlamentarnim izborima 2014. godine opozicija je uspela da “dobaci“ do milion glasova, doduše u sedam kolona, od kojih nijedna nije imala više od dvestotinak hiljada glasova.
Predstavnici opozicije na protestu ispred Doma Narodne skupštine Srbije
Već na narednim izborima, održanim 2016. godine, zbir glasova svih opozicionih lista, ne računajući radikale, pao je ispod milion i zaustavio se na nešto više od 800.000.
Odluka dela opozicije da bojkotuje junske parlamentarne izbore u izvesnoj meri podseća na situaciju iz 1997. godine, ali sve drugo ne ostavlja prostor za nadu opozicije da bi bojkot izbora mogao da označi uvod u promenu vlasti, kao što se to dogodilo pre dvadeset godina. Rezervoar potencijalnih opozicionih glasova u biračkom telu odavno je već “na rezervi“, a ne treba zaboraviti ni činjenicu da tadašnja opozicija, uz otvorenu podršku međunarodne zajednice, nije nosila teško breme zvano “izneverene nade i očekivanja“.
Nikola Kojić N1
