За жене кажу да су стуб куће, а то посебно потврђују оне на селу. Њихов живот није нимало лак, а посебно онима које се боре са предрасудама и мушком доминацијом. Жене на селу су дискриминисане у различитим облицима. Оне не учествују равноправно на позицијама власти и у доношењу одлука на свим нивоима.
Немају адекватан приступ здравству, образовању, социјалним и другим услугама финансијским и осталим средствима. Раде разне послове, немају радно време, а многе од њих немају ни плату. Принуђене су да раде до позних година, јер је пензија мала, или је уопште немају. Радни дан жене на селу траје и до 15 сати, јер укључује и традиционалне послове везане за кућу, брига о породици, деци и о старијим члановима породице.
Раде и тешке физичке послове и како кажу скоро да се не разликују од мушкараца. Некада је производња млека била приоритетан посао женама на селу и извор зараде. Небрига државе према том послу је жену на селу одвратила од производње млека и сточарства. Бављење пољопривредом постало је неисплативо, тако да се већина опредељује за неке друге послове, а многе због тога и одлазе из села. Без жене на селу немогуће је спречити демографско изумирање села.
Да садашња власт не чини ништа поводом тога јасно нам показује и недавни попис становништва у коме се јасно види да све мање жена имамо на селу. Да би смо спречили даље демографско изумирање села неопходно је створити услове једнаких шанси за све, а посебно за жене које живе на селу, јер је њихова улога од кључног значаја.
Решење овог проблема једино се види кроз подстицање у виду развоја пољопривреде, сточарства, производњи здраве хране а и кроз развој женског предузетништва. Жене су кључ опстанка села а и државе и зато заслужују већу бригу о њима. Имају права да имају и све што имају жене у градовима, јер без жене на селу нема села, а нема ни државе
