Za žene kažu da su stub kuće, a to posebno potvrđuju one na selu. Njihov život nije nimalo lak, a posebno onima koje se bore sa predrasudama i muškom dominacijom. Žene na selu su diskriminisane u različitim oblicima. One ne učestvuju ravnopravno na pozicijama vlasti i u donošenju odluka na svim nivoima.
Nemaju adekvatan pristup zdravstvu, obrazovanju, socijalnim i drugim uslugama finansijskim i ostalim sredstvima. Rade razne poslove, nemaju radno vreme, a mnoge od njih nemaju ni platu. Prinuđene su da rade do poznih godina, jer je penzija mala, ili je uopšte nemaju. Radni dan žene na selu traje i do 15 sati, jer uključuje i tradicionalne poslove vezane za kuću, briga o porodici, deci i o starijim članovima porodice.
Rade i teške fizičke poslove i kako kažu skoro da se ne razlikuju od muškaraca. Nekada je proizvodnja mleka bila prioritetan posao ženama na selu i izvor zarade. Nebriga države prema tom poslu je ženu na selu odvratila od proizvodnje mleka i stočarstva. Bavljenje poljoprivredom postalo je neisplativo, tako da se većina opredeljuje za neke druge poslove, a mnoge zbog toga i odlaze iz sela. Bez žene na selu nemoguće je sprečiti demografsko izumiranje sela.
Da sadašnja vlast ne čini ništa povodom toga jasno nam pokazuje i nedavni popis stanovništva u kome se jasno vidi da sve manje žena imamo na selu. Da bi smo sprečili dalje demografsko izumiranje sela neophodno je stvoriti uslove jednakih šansi za sve, a posebno za žene koje žive na selu, jer je njihova uloga od ključnog značaja.
Rešenje ovog problema jedino se vidi kroz podsticanje u vidu razvoja poljoprivrede, stočarstva, proizvodnji zdrave hrane a i kroz razvoj ženskog preduzetništva. Žene su ključ opstanka sela a i države i zato zaslužuju veću brigu o njima. Imaju prava da imaju i sve što imaju žene u gradovima, jer bez žene na selu nema sela, a nema ni države
