Светлана, да ли и даље помажете угроженом становништву, или сте због актуелне ситуације у Србији прекинули с хуманитарним радом?
-Тачно је да сам урадила пар акција за грађане Гроцке али и шире, конкретно за село Кајтасово у Банату. То село је неразвијено, заиста има пуно породица и деце које живе са ограниченим материјалним могућностима, испод просека у земљи, па чак и без примања. Ово је други пут да сам послала помоћ. У питању је пун комби са соковима, хлебом, слатким пецивом, обућом и одећом.. Захваљујем се Општини Бела Црква што је послала свој комби.
Одакле стижу донације, односно донатори?
-Донације стижу највише од Банке хране и са њима имамо одличну сарадњу. Такође, сваки дан се пециво дели из „Пекаре Ас“ породицама у Гроцкој, а воће и поврће се дели из „Максија“. Има заиста доста активности, а данас сам коначно са великим људима, тачније нас осморо, потписала уговор о волонтирању при општини Гроцка и са нашим возилима делимо помоћ људима којима је потребна. И прошла донација је била усмерена ка Општини Гроцка, тачније Кризном штабу да је проследи тамо где је најпотребнија.
Ти си волонтер у овом послу, колико дуго?
-13 година већ, тачније од 2007. године.
Твој став о „Ковиду 19“ и ситуацији код нас?
Да вам кажем једно. Ових дана од почетка ванредног стања, обилазим пензионере, помажем свима коме је помоћ неопходна, ишла сам да помогнем једном деки који је био отпуштен из болнице, онколошки пацијент. Остала сам без текста јер човек који је некада био директор једне познате фирме у Југославији, који има децу унуке и праунуке буде сам у Гроцкој, да нико из комшилука није отишао да обиђе човека да заложи ватру, да му принесе чашу воде. На жалост дека је умро. Питам се какви смо то људи постали сада? Док неко гура петоро колица из „Максија“, други немају да направе ручак… Ја сам искрено у мој рад и борбу са Ковидом 19 кренула свесно, јер немам чега да се бојим. Питају ме, зар се не бојим? Смрти? Болести? Што то не питају своје претке када их и ако их сретну једном? Они се као нису бојали Албаније и битки? Јесу, само луд човек се не боји али они су имали срца.
Свако нормалан се боји јер се упушта у нешто непознато и тај страх је оправдан и добро је док га има, јер ће тако предузети мере.
Како смо радили према природи, према животињама, према људима, ништа ово није чудно, сад је дошло време кад се одваја жито од кукоља, сад је време да покажемо од каквог смо материјала прављени и зато сам се одлучила да конкретно нешто урадим.
Како твоја мама реагује на све то, она спада у ризичне групе?
-Моја мама, жива нам и здрава била, сваки дан када кренем, када ме види са маском, рукавицама, каже „Са срећом сине“. Ја се не плашим у оном смислу да идем у параноју. Плашим се наравно, али имам толико велику веру у Бога и мој смисао живота је испуњен.
Како мислиш „смисао живота“?
-Људи мисле да је смисао живота ожени се, прави децу, стекни деци,унуцима, праунуцима.. Да се јадна деца не муче,мењај партнере, зајеби сваког, купи кућу, стан, па још једну кућу, па локал. Глупост. Смисао живота је да тај живот који си добио на непознато време проведеш на набољи могући начин, да поштујеш прво родитеље док су живи јер су те они донели на овај свет. Треба да будеш срећан са њима, да имаш људе око себе са којима си задовољан, да волиш природу, животиње, да умеш да се насмејеш сваком дану, да се не стидиш, да заплачеш када те нешто боли, да помогнеш свакоме у невољи… и да прихватиш карте које ти живот да, али да одиграш увек најбоље што можеш са њима.
Да ли је тачан податак да си постала амбасадор?
-Да, постала сам амбасадор при светској организацији Амбасадора добре воље и представник сам из Србије. Нисам једина али сад не бих о томе.
Зашто?
Зато што сам потребна својој земљи.
Имаш ли нешто да кажеш за крај?
Остајте живо и здраво, чувајте се међусобно и волите. Пазите једни на друге, љуби вас ваша пепељуга 21. века.
