Покрет Не давимо Београд изражава искрено саучешће породицама жртава данашњег трагичног догађаја и пуцњаве у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду. Тешко је замислити како се осећају деца и родитељи који су прошли кроз огромну трагедију која се данас догодила. Саосећамо са њиховим болом и тугом.
Постоји неколико проблема који разарају наше друштво и школску заједницу, а на чијем решавању морамо заједно радити и институционално реаговати. То су пре свега распрострањеност вербалног и физичког насиља у нашим заједницима, одбијање да се озбиљније позабавимо превенцијом насиља, а поготово код деце и младих, као и заштитом њиховог менталног здравља. Међутим, овде је нажалост свеприсутан и један други друштвени проблем, а то је изразито лака доступност оружја и наоружања у нашем друштву. Ако је један четрнаестогодишњак посегао за оружјем као решавањем проблема у школи и при томе починио вишеструко убиство, онда бисмо морали дубоко да се замислимо.
Србија је пета држава на свету по броју грађана који поседују оружје, по глави становника. Већина овог оружја је нерегистровано и нелегално. Држати оружје и муницију по орманима иза пешкира или по фиокама испод веша, није необично у нашем друштву. Иако је постојећи закон веома рестриктиван, и предвиђа да се оружје мора држати у сефу који је физички причвршћен, да се на сваких 5 година мора вадити здравствено уверење, доказати угрожена безбедност или доставити потврда о активном учешћу у спортским гађањима, а полиција би требало да врши насумичне контроле и кажњава оне који се не придржавају ових стандарда, нажалост је деци оружје доступно преко родитеља.
У постконфликтном друштву какво је наше, ментално здравље великог броја људи је урушено, па није само питање да ли ћемо смањити број оружја и казнити оне који га нелегално поседују, већ и шта ћемо да радимо са психичким проблемима које велики број наших грађана осећа, а деца нажалост нису поштеђена.
