Грађане Србије можда је разбеснела најновија одлука Владе Србије да бивши председник Србије Томислав Николић, о њиховом трошку, настави да живи у државној вили у београдском насељу Дедиње. Међутим, то је само део приче о српским функционерима којима је на располагању читав низ привилегија, наравно, финансираних из државног буџета.
Све те привилегије, захваљујући прописима, али понекад и мимо њих, уживају политичари у Србији, од врха па до локала. Живот у државним становима и вилама, службени аутомобили, новац за јело и пиће, плаћена службена путовања и телефонски рачуни, део су погодности на које, уз фотељу, могу да рачунају.
Томе још треба додати и могућност да имају по неколико плаћених функција, наравно при државним и општинским институцијама и фирмама, како би “намакли” још који динар на једну, две, а понекад и више плата које примају.
Некима од њих грађани плаћају и путовање од куће до посла, а у неким случајевима и путовања за чланове њихових породица, наравно мимо закона и “на муфте”.
Службена путовања
Примера је много, а неки се издвајаjу по својој бахатости. Тако је, рецимо, актуелни председник општине Гроцка Драгољуб Симоновић, пре извесног времена на пут у Италију, који је организовало комунално предузеће “Еко Гроцка”, повео и два члана своје породице – супругу и ћерку.
За ову „мини делегацију“, у којој је поред породице Симоновић било још четворо људи, само на име авионских карата из издвојено је 247.900 динара. Да Симовић воли да путује сведочи и податак да је на службена путовања, док је био директор “Железница Србије (2012-2014) потрошио 160.000 евра.
Међутим, у Србији није ништа ново да функционери путују „службено“ са члановима породице. То је личним примером потврдио недавно председник Скупштине општине Ариље, који је отпутовао на матурску екскурзију са тек венчаном супругом и то уместо ђака генерације. Он је тврдио да је путовање платио из свог џепа, а директор гимназије из овог места да ће платити.
Својевремено се писало и да су челници Лесковца, од којих је већина и данас у власти, потрошили на службена путовања и репрезентацију више од 200.000 евра за годину дана.
Све за „предузеће“
Управо су трошкови репрезентације такође једна од погодноси коју уживају поједини и државни, али и локални функционери. Они подразумевају новац који им је, најчешће, на располагању за “иће и пиће”. Тако, рецимо, општина Сремски Карловци, на чијем је челу Ненад Миленковић, на храну и пиће у ресторанима за годину дана потроши око 1,5 милиона динара из буџета. Занимљиво је да је то више него што троши суседни Нови Сад, који је чак 40 пута већи град. Чак се спекулисало и да се први човек ове општине облачио на рачун општинског буџета.
Да политичари воле лепо да поједу, сведочи и једна од набавки која је расписана за ову годину, у оквиру које се за потребе државних органа набавља, између осталог, бадемово и сојино млеко, као и италијански сиреви горгонзола, пекорино, димљени качкаваљ, козји сиреви…
Све то биће на располагању запосленима у државној управи, влади, министарствима, скупштини…
Такође, не треба сметнути ни са ума да многи од њих, фина и свежа јела могу да поједу по веома приступачним ценама у неком од ресторана намењених управо њима.
Није непознаница да скоро сви функционери имају на располагању и одређени износ да им „покрије“ коришћење мобилних телефона, само што ин неки користе по прописима, и плаћају оно што потроше преко лимита, док други ни о томе не воде рачуна, а цех поново плате грађани.
Плаћамо виле и станове
Они ће и убудуће плаћати живот на Дедињу у вили у Ужичкој 23 бившем председнику Србије Томиславу Николићу, коме је Влада Србије одобрила њено коришћење, иако он више није на функцији председника и у главном граду поседује стан.
У вили од 300 квадрата, такође, на Дедињу живи и министар одбране Александар Вулин, такође о трошку грађана. Она му припада по функцији, па у том смислу њено коришћење није спорно.
Грађани плаћају и стан у престоници председници Скупштине Маји Гојковић и то 35.000 динара месечно. С обзиром на то да је из Новог Сада, она на то по закону има право.
Један од разлога зашто се народни посланици пре одлучују за изнајмљивање стана него путовање јесте то што живе далеко од Београда, а обавезе које имају захтевају њихово скоро сквакодневно присуство у престоници. Они имају могућност и да наплате путне трошкове, уколико немају некретнину у Београду. Међутим, ти трошкови код појединаца прелазе износе који се граниче са пристојношћу.
Сопствени превоз
Пример је посланик из Прокупља Дарко Лакетић који је, како су писале „Јужне вести“, током 2017. године на име путних трошкова и накнаде за коришћење сопственог аутомобила са благајне парламента подигао 608.363 динара у нето износу. Занимљиво је, међутим, да према званичним подацима он није власник аутомобила.
Међутим, овај портал је навео и да је Лакетић власник једног стана у престоници где је ангажован и као помоћник директора у КБЦ „Драгиша Мишовић“, па се поставља питање легитимности путних трошкова. Осим тога он је, према подацима Агенције за борбу против корупције и доцент на Факултету за спорт и физичко васпитање у Лепосавићу, али и предавач у Високој медицинској школи у Ћуприји.
Он обавља укупно четири функције и за саваку је плаћен, а та могућност би се могла подвести под још једну погодност коју српски политичари имају
Како је „Блиц“ својевремено писао, сваки пети посланик у Скупштини Србији и бар један државни секретар или помоћник министра у готово свим ресорима Владе има две или више функција, а поједини високи државни функционери у исто време раде чак и по пет послова. Тако посланик Александар Мартиновић прима неколико плата, док директор ЈП „Србијагас“ Душан Бајатовић такође, обављајући неколико функција, месечно заради и до два милиона динара.
Вози за све паре
Службена возила и њихово коришћење од стране функционера свако мало су тема у јавности. Ко на њих има право, када, ко има возача, ко се вози код фризера, ко на одмор… Институције било државне, локалне, укључујући и предузећа и друге службе са свих нивоа имају обавезу да интерним актима регулишу начин њиховог коришћења.
Међутим, у овој области је толико јавашлук да се уопште не зна ко их и у које сврхе користи, па чак ни колико службених аутомобила у Србији постоји. У вези са тим, нараво, непознаница је и колико се новца грађана потроши на бензин за ове аутомобиле, па на њихово одржавање, осигурање… Својевремено је „Блиц“ писао да, рецимо, Шведска има десетак државних, службених аутомобила, Немачка мање од 1.000, док их је у Србији било чак 6.244.
Лана Гедошевић Блиц
