Циљ изложене анализе је да се у кратким цртама предочи шта заправо Србији доноси отварање поглавља 35 у процесу придруживања Европској Унији.
Република Србија наставила је у понедељак, 14. децембра 2015. године, званичне преговоре о приступању ЕУ на основу претходно усаглашеног Преговарачког овкира, озваниченог крајем јануара 2014. године. Према том оквиру прво у низу поглавља за преговоре биће поглавље 35 које се тиче нормализације односа између Србије и тзв. Косова. Штавише, поменуто поглавље у суштини садржи мноштво обавеза које Србија треба да испуни како би у потпуности заокружила процес дијалога са тзв. Косовом, а што би на крају резултирало у коначном (формалном) признању косовске државе од стране Србије, а да заузврат наша држава тиме не добија ништа. Једино што добија јесте „спремност ЕУ да настави са процесом преговора и око осталих 34 поглавља“ без икакве конкретне обавезе ЕУ да Србију и прими у своје чланство. Напротив, после завршетка преговора око поглавља 35 и коначне нормализације односа са Косовом Преговарачки овкир даје ЕУ могућност даљег уцењивања Србије и постављања ултиматума по питању осталих важних државних и националних интереса, пре свега по питању приватизације стратешки важних привредних ресурса, децентрализације Србије и решавања аутономије Војводине као и по питању легализације истополних бракова и њиховог права на усвајање деце.
Текст поглавља 35 у више наврата се позива на обавезу Србије да „процес дијалога са Приштином сматра неодвојивим делом процеса преговора о чланству у ЕУ“, чији коначан циљ мора да буде „коначна и свеобухватна нормализација односа између Србије и Косова“. Штавише, од Србије се не захтева само да спроведе већ постигнуте антиуставне бриселске споразуме већ и да настави процес дијалога са Приштином и на осталим подручјима што би у крајњој мери довело до тога да Србија добровољно тзв. Косову призна суверено право да одлучује о свим елементима државно-политичког живота и тиме му призна све елементе државности. Сада јасно видимо да је став ЕУ по питању статуса КиМ сасвим прецизно опредељен. Не само да ЕУ пред Србију сада већ отворено поставља признање КиМ као услов за њено чланство у ЕУ већ се Србији сасвим јасно даје до знања да у ЕУ може ући само ако према КиМ поступа на исти начин као и већина држава чланица, а то је као према независној држави. То произилази како из употребе са аспекта српског унутрашњег права непостојећих термина „Косово“ и „свеобухватна нормализација односа“ тако и из претходних поступака саме ЕУ која је са тзв. Косовом већ потписала и Споразум о стабилизацији и придруживању у којем се КиМ третира као де факто самостална држава.
Поглавље 35 се заснива на обавези Србије да усклади све своје унутрашње прописе са правним поретком ЕУ као и са резултатима преговора са Приштином. То значи да ће се на основу преговора у оквиру тог поглавља пред Србијом пре или касније наћи захтев да и свој државни Устав измени и усклади га са Бриселским споразумом на начин да КиМ избаци како из преамбуле Устава тако и из његовог оперативног дела. То ће значити коначну и потпуну предају КиМ у руке приштинских институција и ЕУЛЕКСА као испоставе ЕУ и САД.
Поглавље 35 налаже Србији да у потпуности спроведе све одредбе претходно постигнутих Првог Бриселског споразума, Споразума о енергетици и правосуђу, Споразума о ЗСО као и да доврши имплементацију свих техничких споразума које је са Приштином постигла претходна власт. Тако се у поглављу 35 од Србије захтева да под хитно обустави подршку и финансирање српских структура на КиМ и да осигура пуну примену косовских закона на северу Косова, да доврши процес потпуне интеграције српске полиције и судских институција у косовски полицијски и правосудни систем, да усвоји потребне прописе за прекид исплаћивања плата и финансирања српске цивилне заштите на КиМ као и да дозволи оснивање „Телекомове“ компаније на КиМ, и то у складу са косовским прописима, као и да да сагласност да Међународна унија за телекомуникације тзв. Косову омогући да несметано добије свој међународни позивни број.
ЕУ Србији налаже и обавезу да према потреби подноси тромесечне извештаје надлежним косовским властима о исплатама пензија бившим припадницима своје полиције који су сада интегрисани у полицију тзв. Косова. Ова одредба упућује на то да Република Србија мора да подноси извештаје надлежним косовским институцијама као институцијама независне државе. Са правом се поставља питање како је могуће да једна суверена држава прихвати обавезу да подноси извештаје неким аутономним локалним институцијама уколико се не ради о институцијама независне државе?
Од Србије се у поглављу 35 захтева и да затвори све алтернативне прелазе да би се осигурало коришћење искључиво административних прелаза, чиме се Србија фактички присиљава да тзв. административне прелазе са КиМ третира као званичну државну границу, заштићену правилима међународног права. Србији се такође налаже да допусти грађанима трећих држава улазак на остатак свог територија са подручја КиМ што би значило да наша држава у потпуности прихвата границу са Косовом, а косовске граничне институције и њихове симболе прихвата као важеће ознаке независне косовске државе.
Поглавље 35 Србији налаже обавезу да не спречава тзв. Косово у намери да буде чланица регионалних и међународних организација, чиме му се пружа прилика да затражи и чланство у Уједињеним нацијама. Република Србија се поглављем 35 такође обавезује да ће тзв. официре за везу третирати као праве дипломатске представнике, што је по међународном праву равно признању Косова као независне државе.
Несумњиво је да је намера ЕУ да кроз преговоре о поглављу 35 Србији наметне признање тзв. Косова као неопходан услов за отварање преговора о свим осталим поглављима и да на крају процеса дијалога са Приштином званичном Београду предложи потписивање правно обавезујућег споразума о нормализацији односа, чиме би се Србија добровољно одрекла КиМ, а тиме и окончала преговоре о поглављу 35.
Важно је истаћи чињеницу да је Република Србија кроз изјаве својих званичника у досадашњем процесу приступања ЕУ створила неке врсте једнострану обавезу према органима Уније да ће у доброј вери испуњавати све обавезе наведене у поглављу 35, што нас доводи до закључка да је преговарачки процес са ЕУ за Србију правно обавезујућег карактера. То значи да чак и ако је до сада Србија могла да се позива на „политичку, а тиме и правно необавезујућу природу“ Бриселског споразума то јој је од сада знатно отежено, јер је ЕУ садржину бриселских споразума заправо пренела у текст поглавља 35 и тиме додатно обавезала Србију на њихову имплементацију.
Вођењем преговора у оквиру поглавља 35 и свеобухватном нормализацијом односа са Приштином Србија би се у потпуности одрекла свог Устава и Резолуције 1244 који данас једини штите њен суверенитет и територијални интегритет на подручју КиМ. ЕУ то зна и зато јој је коначан циљ да Србија сама призна Косово као независну државу.
Због свега наведеног неопходно је да Република Србија одмах прекине даље вођење преговора са ЕУ јер они воде потпуној деградацији њеног националног суверенитета и њене интересе потчињавају политичким и економским интересима Брисела и Вашингтона.
(аутор: Данијел Игрец, магистар правних наука, члан Главног одбора Српског сабора Заветници / заветници.рс)
