Први циљ је био СТОП изборној крађи коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Слободана Милошевића.
Наиме, за недељу 8. октобра СИК је припремао други круг председничких избора, али је ДОС, који је чинило 18 странака опозиције, ултимативно захтевао да Милошевић до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана.
„Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом“, поручио је Коштуница Милошевићу, указујући на масовне протесте и опасност избијања отворених сукоба у Србији.
Други захтев удружене опозиције био је смењивање генералног директора, главног уредника и уређивачког колегијума државне телевизије и промена уређивачке политику како би се омогућило објективно информисање грађана о збивањима у Србији.
Такође. ДОС је захтевао и пуштање свих грађана ухапшених због противљења режиму Слободана Милошевића и изборне крађе.
Већ током пре поднева 5. октобра су се слиле стотине хиљада грађана на београдске улице. Стижали су са свих страна Србије, упркос блокадама и упорности Милошевића да истраје на“другом кругу.
Признање пораза
По истицању времена заказаног за признавање изборне крађе, око 15:30 велика група незадовољних грађана кроз прозор је ушла у зграду Скупштине, док је полиција сузавцем растеривала људе окупљене на платоу испред зграде.
Неуспешно, јер је око 16:00 још једна група грађана ушла у парламент, овог пута степеницима, па на главни улаз одакле су се повукли полицајци који су бранили пролаз.
Уследили су сукоби у околним улицама, демонстранти су демолирали неколико полицијских возила у Косовској улици иза парламента, а и зграда је девастирана.
Према имформација које су касније постале јавне, командир београдске полиције око 17 часова затражио је разговор са представницима ДОС-а, а сат касније и припадници полицијске станице у оближњој улици Мајке Јевросиме положили су оружје и део се прикључио демонстрантима.
Најжешћи сукоби су били у Таковској испред зграде Радио-телевизије Београд (сада РТС). И та зграда је касно после подне запаљена, а генерални директор Драгољуб Миланивућ само је захваљујћи присебности неких демнстраната избегао линч.
Новоизабрани председник СРЈ Војислав Коштуница обратио се предвече грађанима са терасе Скупштине града Београда, а потом и преко РТБ-а.
ДОС је формирао Кризни штаб за кључне функције у земљи у координацији са новим председником, а представници ДОС-а разговарали су током ноћи са челницима државне и јавне безбедности.
Сутрадан 6. октобра Милошевић се обратио јавности и званично признао пораз на председничким изборима, па је већ 7. октобра Војислав Коштуница положио председничку заклетву.
Кључни момент за успех протрста, али пре свега избегавање већег сукоба био је прелазак специјалних полицијских снага на страну демонстраната.
Тај прелазак је и данас обавијен велом тајне, једино што се поуздано зна јесте да су су дан раније сусрели Зоран Ђинђић и један од каснијих атентатора на њега Милорад Улемек Легија и да је постигнут договор да специјалци не дејствују.
У демонтрацијама је страдала Јасмина Јовановић (39) из Велике Плане, која је пала под точкове камиона. а Момчило Стакић из Крупња преминуо је од последица срчаног удара.
У нередима је повређено је 65 људи.
Мантра 6. октобар
Убрзо после губитка савезне власти, Социјалистичка партија Србије изгубила је и на републичким изборима 23. децембра исте године, а Зоран Ђинђић је након њих постао, како се то каже, први демократски изабран премијер.
У међувремену од 25. октобра 2000. до 25. јануара 20001. Србијом је руководила Привремена влада на чијем челу је био Миломир Минић (СПС), а чинили су је СПС-ДОС и СПО.
До тада највећа опозициона партија Српски покрет обнове Вука Драшковића на септембарским изборима није била део ДОС-а, иако је ДОС и настао неколико месеци раније управо на иницијативу Драшковића и Ђинђића.
Прва велика пукотина у ДОС-у после доласка на власт настала је крајем децембра поводом неслагања ДСС са новим Законом о раду, а резултирала је изласком Коштунучиних демократа из владајуће коалиције.
Зоран Ђинђић је 12. марта 2003. убијен и према мишљењу многих од активних учесника 5. октобра, тада су заустављене реформе.
Питање које је већ 6. октобра 2000. почело прво тихо, а касније све гласније да се поставља, јесте управо то „где је 6. октобар“, јер критичари тврде да су петооктобарци издали 5. октобар и његове тековине. Често се, међутим, заборавља какву је Србију ДОС преузео од тзв. црвено-црне коалиције СПС-СРС, потпуно девастирану, празне државне касе, презадужену, искључену из свих међународних инстутиција, завађену са готово читавим светом, а посебно са регионом који је још видао ратне ране.
Под Ђинђићевим вођством Србија је започела политичке и економске реформе и изградњу институција.
Са мање и више успеха и неуспеха то је настављено и касније, све до велике смене власти маја 2012.
Иако се 12. март 2012. може сматрати даном коначног распада ДОС-а, неке од политичких странака и лидера и у наредним годинама су били део владајуће коалиције коју је предводио ДС.
Тврди петооктобарци пораз 5. октобра виде у коалицији направљеној после избора 2008. када се Демократској странци прикључио СПС као део владајуће коалиције.
Потребно је много времена, простора и добре воље да се на питање “где је 6. октобар” одговори рационално и тачно и несумњиво то ће се једном урадити и тек онда ће се моћи правило да валоризују домети 5. октобра.
Чланице ДОС-а
ДОС су чиниле: Демократска странка, Демократска странка Србије, Демократска алтернатива, Нова Србија, Грађански савез Србије, Демохришћанска странка Србије, Лига социјалдемократа Војводине, Социјалдемократска унија, Савез војвођанских Мађара, Реформисти Војводине, Санџачка демократска партија, Коалиција Војводина, Социјалдемократија, Покрет за демократску Србију, Лига за Шумадију, Нова демократија и Демократски центар. Уз ДОС су тада били Г-17+, Отпор и Асоцијација незавинсих синдиката Србије.
Двадесет и једну годину касније у власти су, као део владајуће коалиције и од 2012. године СВМ и СДПС на републичком нивоу, као и СПО (део првобитног ДОС-а), док се на локалном нивоу јавља и ЛСВ. И Нова Србија је једно време била део власти Александра Вучића. Већина странака ДОС-а се угасила, неке попут ДС су се делиле. Већина лидера ДОС-а одавно није у политици, а уз убијеног Ђинђића преминули су Владан Батић и Вук Обрадовић.
J. J. Данас
