На предлог предузећа „МБ Наменска“ из Лучана, након четири месеца од смрти, вишедеценијски директор те фабрике Радош Миловановић добија улицу са својим именом. За оца погинулог радника Миломира Миливојевића, који је 2017. заједно са Милојком Игњатовићем преминуо у несрећи у фабрици, преименовање Радничке улице у Улицу Радоша Миловановића представља „сипање соли на рану свих који су изгубили неког свог у тој фабрици“. Истовремено, након смрти директора Миловановића, судски процес за смрт двојице радника наставља се против остале двојице оптужених руководиоца. Ново рочиште заказано је за 31. август.
Док је Радош Миловановић био жив, у поступку који се водио против њега и двојице руководиоца фабрике у Лучанима, рочишта су била одлагана из различитих разлога, а према речима адвоката породице Миливојевић Владимира Тодорића – раније их је било од три до четири током целе године, а сада исто толико у два месеца.
„Разлог је тај што Радош Миловановић више није окривљени. Сама та чињеница не значи да је Суд сада више слободнији него пре, него једноставно претходна одлагања на инсистирање првоокривљеног се више не дешавају. Наравно да ће сад неко рећи ‘ето доказа да није лагао, да је био болестан, стар човек’, али онда остаје питање како неко тако болестан и стар је до смрти, не фигуративно, него буквално већ у пензији, водио највећу фабрику наменске индустрије у Србији”, рекао је адвокат Тодорић за Инсајдер.
Наредно рочиште заказано је за 31. август, а Тодорић каже да очекује да са „оваквим темпом буде окончано до краја године“.
Отац преминулог Миломира Миливојевића, Милован, за Инсајдер каже да је „једина кочница и препрека“ суђењу био покојни директор.
„Шта ће бити даље, искрено да вам кажем, моја супруга, ћерка и ја размишљамо да ли ћемо ићи на суђење, немамо ни снаге, ни здравља. После срамне Ивањице где је Миловановић дочекан аплаузом супруга се разболела, а и ја имам здравствених проблема“, објашњава Миливојевић.
Подсетимо, пре три године покренут је судски процес против сада покојног генералног директора фабрике Радоша Миловановића и других руководилаца фабрике због погибије двојице радника.
Радош Миловановић, који је преминуо у 78 години пре четири месеца, у фабрици „Милан Благојевић-Наменска“ радио је 55 година, а у девет мандата обављао је функцију генералног директора од 1982. године до смрти.
Његовој сахрани присуствовали су и председник Србије Александар Вучић, министар одбране Небојша Стефановић и директор Безбедносно-информативне агенције (БИА) Братислав Гашић.
Миливојевић: Улица покојном директору је доказ моћи једног човека
Прошле недеље, одборници Скупштине Општине Лучани усвојили су предлог предузећа „Милан Благојевић – Наменска“ да улица у том граду, Радничка, понесе назив преминулог генералног директора Радоша Миловановића.
У предлогу који је достављен одборницима на разматрање и усвајање се наводи да је Миловановић дао велики допринос напретку и развоју Општине, јавних установа, месних заједница, култури и спортским манифестацијама, као и да је цео свој живот посветио предузећу и општини.
„Што се тиче улице то је брука и срамота. Ја ако будем радио још пар година до пензије мораћу да пролазим том улицом, гледам натпис те улице, име човека које ми већ пет година не спомињемо. То је сипање соли на рану, мени, мојој и свим осталим породицама које су изгубиле неког свога. То је доказ моћи једног човека, власти, правосудног система ове државе“, наводи Миливојевић за Инсајдер.
Како додаје, њему улица не представља ништа, али истиче да не постоји ниједна табла са именима жртава фабрике „МБ Наменска“.
„Да ли је ико брже после смрти добио улицу од нашег директора, ни наши научници, ни Пупин, ни Тесла. Да се промени главна улица, Радничка, у улицу човека који је оставио 21 гроб, 21 породицу завијену у црно, који је оставио стотине инвалида и тако брзо. Мислим да је то преседан у овој нашој држави“, понавља он.
И након смрти Миловановића у Лучанима још влада страх међу људима, додаје Миливојевић, и каже да мисли да би људи требало да се „пробуде из тог зачараног круга“.
Адвокат породице Миливојевић, Владимир Тодорић, рекао је да су Лучани пример за посматрање.
„Треба посматрати ту једну средину, која више личи на један култ где сви заједно могу да изврше самоубиство за вођу, где су спремни да положе живот за њега, јер они не би имали плату, не би могли да живе, где би им деца радила. Слично томе, стокхолмски синдром, раширен на једном месту, таквих примера има још по Србији, нарочито у тој комунистичкој расподели привреде, цело једно насеље накачено на једну фабрику и онда кад се деси да један човек цео живот ведри и облачи он постане власник у том месту“, рекао је Тодорић.
Несрећа из 2017. у којој су погинули радници поделила је Лучане на људе и нељуде. У наменској индустрији која је под строгом контролом државе, погибије радника углавном завршавају без судског епилога, а кривац буде фамозни „људски фактор“.
Како је једно „не“ породице Миливојевић, која је одлучила да прекине завет ћутања, поделило затворену заједницу, унело немир, и раздвојило људе од нељуди – погледајте у Инсајдеровој емисији о локалном шерифу из Лучана.
Фото: „МБ Наменска“ Инсајдер
