Нажалост, протест је у јавност запажен искључиво по томе што је зрењанински поштар и активиста “Слоге” Петар Петровић говорио како се запосленима у пошти који су потписали уговор на одређено време нуди продужетак уговора под условом да се учлане у СНС, или да сакупљају капиларне гласове. Партија радикалне левице најоштрије осуђује притиске послодаваца на раднике да служе СНС-у, међутим насиље о ком је храбро проговорио Петар Петровић је само сyмптом много већег проблема и у “Пошти” и у било ком другом јавном или приватном предузећу у Србији. А тај много већи проблем су зараде од којих не може да се живи, и несигуран радни однос који послодавац у сваком тренутку може да откаже и да ускрати радничке породице и за оно мало прихода које имају. Докле год говоримо само о последицама, а не о узроцима, нећемо ни кренути да решавамо своје проблеме.
Довљно је страшно само по себи што радни народ у Србији уопште мора да штрајкује и да протестује за зараде на ивици преживљавања и за живот без свакодневног стреса од губитка посла. Још је страшније што и када се радници и раднице побуне, до најшире јавности уопште не стигну њихови стварни проблеми.
Тиранија СНС-а јесте проблем, али узрок тог проблема је сиромаштво и несигурност радника и радница, тако да политичке партије које се ужасавају над “капиларним гласовима”, а не гарантују рандом народу зараде од којих може да се живи и сигуран радни однос, заправо показују да ни саме не желе да мењају ужас капиталистичке периферије у ком живимо.
Медијска служба ПРЛ,
20.10.2021.
