Године које су уследиле биле су више или мање тапкање у магли и врлудање између компромиса, конформизма, улизиштва и пропагирања циљева који су грађанина/грађане све више удаљавали од истинске слободе.
Неки грађани – заправо исти они који су се 2000. борили за изборне услове и праве резултате, поново су на истим (о)позицијама. Слободни медији, јавни Јавни сервис, равноправни изборни услови, јаке и независне инситуције као брана разним самовољама и даље се не подразумевају. Учестало поистовећивање државе с њеним руководством, неразумевање поделе власти, прекорачење овлашћења, партијски кадрови, нетранспарентност, располућена спољна политика, уместо обећаних европских интеграција, оно су с чиме се сусрећемо и 20 година након дана који је вратио наду Србији.
Дан касније почело је да бива јасно до које је мере држава девастирана, а жилави пипци мафије у спрези са службама уплетени у све њене поре – корупција, борба за наставак уплива у власт, али и за позицију која би обезбедила некажњивост, закулисни договори и наставак рада криминализованих служби чинили су све да се поново докопају својих недодирљивих позиција. Управо у то време урађени су најхрабрији помаци ка рашчишћавању наслеђеног. Истински покушај обрачуна с криминалом резултирао је убиством првог демократски изабраног премијера који је на власти био свега две године. Страдао је управо од оних који су одбијали да прихвате демократске промене и тековине демократије.
Уследиле су године стагнирања па и назадовања када је у питању стварање правне државе, неспремности да се изведу суштинске промене, да се деполитизују службе, компромиси и партијске трговине, повлађивање Цркви…
Међу онима који су дошли на таласу опозиције склепане с коца и конопца, испоставило се, многи нису веровали у друштво владавине права и институција, већ су просто само видели своју шансу да напредују, не захваљујући способностима, већ захваљујући припадности и оданости партији. Или партијама – ма која да је у питању.
И док се, захваљујући отварању свету, ситуација када је живот грађана у питању ипак поправљала, када су у питању слободе она је стагнирала, а када су у питању европске интеграције варирала – корак напрад, па који помак уназад. Уместо европских вредности свој простор поново је освајала десница спремна на хушкање и говор мржње, Црква је добијала и тражила све више и више док се није дошло до ситуације да је о неким стварима – попут преговора с Приштином, обавештавана и питана и пре парламента, хулигани су постајали све гласнији, а страни бизнисмени постали важнији од заштите права домаћих радника. Медијима се гледа кроз прсте за најскаредније изгреде, све док је тон када је у питању политика музика за уши власти.
Воз који је кренуо у том правцу само је убрзавао, са све мање шанси да се курс промени.
За то време, подгреване су све врсте подела и ровови продубљивани. Чак и они који су заједно славили победу 5. октобра данас су на различитим странама. Они који су за Европу сад су одавно већ тамо, а они који су остали све се мање баве питањима европских вредност. Поделе на наше и њихове или њихове и наше међу којима нема разумевања, нема комуникације, али има провокација, прозивки па и чарки истински спречавају грађане да се позабаве питањем властите слободе.
Жеље и потребе грађана 2000. и 2020. нису исте, али је једнака потреба за правном сигурношћу, борбом против корупције, јаким и независним институцијама, добрим образовањем, социјалном заштитом, промоцијом европских вредности, слободом говора, слободним медијима… То се не види из „њихових“ и „наших“ ровова. Одатле се најбоље виде „они други“ на које је најлакше свалити кривњу што свима нама није много боље.
