Допис министарке просвете у оставци Славице Ђукић Дејановић ректорима универзитета и деканима факултета последњи је покушај да се препоручи за останак у евентуалној будућој Влади. Не само што више нема право да се обраћа било ком руководиоцу било које школске установе, она својим дописом подстрекује ректоре и декане да и они сами крше своја овлашћења.
Бивша министарка проверава да ли су ректори и декани „обавестили орган надлежан за унутрашње послове или затражили интервенцију истог“ поводом блокада факултета и универзитета. Шта то значи? Да траже упад полиције у зграде факултета? Да полиција растера студенте? Како и чиме? Звучним топом који полиција нема, па има? Звучним топом који је само испробан, али није коришћен? Звучним топом који је коришен, али само на мигрантима, не и на грађанима?
Захтев пензионерке Славице Ђукић Дејановић превазилази праксу Слободана Милошевића. Током свих протеста ’90–их, студенти су могли да уђу на било који факултет показивањем индекса. Тако су се склањали од полиције која их је јурила по целом граду и пендречила, али на факултете није улазила. Ни Слободану Милошевићу није пало на памет да полицији нареди упад на факултете, јер је аутономија универзитета загарантована законом. Али, као што смо добили студенте 2.0, тако добијамо и Слобу 2.0. Унапређена верзија Слободана Милошевића нема трунку морала.
