Nakon zlatnog doba Srbije, predsednik nas priprema za još zlatniji period. Nakon najave predsednika, Vlada Srbije usvojila je Uredbu kojom se ograničava marža za 23 grupe proizvoda, na maksimalnih 20%, koja stupa na snagu sutra. Prema očekivanjima ministra finansija, proizvodi u maloprodaji bi trebalo da masovno pojeftine.
Nameće se pitanje, čemu takve mere kad smo već u zlatnom dobu. Prema statistici Ministarstva trgovine, pre samo dve godine, građaninu Srbije sa prosečnom zaradom (koji je imao sreće da bude u onih manje od 30% zaposlenih koji primaju prosečnu ili veću zaradu) je falila još petina plate da bi mogao da priušti prosečnu potrošačku korpu. U celoj 2025. prosečna zarada je dovoljna da se priušti prosečna potrošačka korpa. U privredi kojoj tako dobro ide, da građani mogu za dve godine da kupe 20% stvari više, deluje nepotrebno posezati za drastičnim merama kao što je ograničenje slobodne trgovine.
Sve izgleda idealno, osim kada nije! U realnosti, privredni rast Srbije je sa projektovanih 4,5% srozan na 2,75% sa tendencijom slobodnog pada. Zato je inflacija u rastu. Građani najbolje znaju da li posle višegodišnje inflacije, mogu da kupe upadljivo više proizvoda ili se njihova kupovna moć smanjila.
Nažalost, demagoške fraze nisu dovoljne da zaustave pad standarda građana. Čak ni kada su unete u tekst Uredbe. Tako odredba o obavezi trgovaca da obezbede dostupnost svih proizvoda čije su marže ograničene, osim kao parole, nema nikakvu upotrebnu vrednost. Ministarstvo je trebalo da odgovornije uradi svoj posao, uz svo razumevanje da se radilo na brzinu. Naime, Uredba ima imanentnu manjkavost, koja će učiniti upitnim njeno sprovođenje. Nije definisala šta smatra maržom, odnosno da li se ograničenje odnosi na bruto ili neto maržu trgovaca. Ukoliko se ograničenje odnosi na bruto maržu teoretski se može doći do pojeftinjenja koje je najavio ministar finansija. Ali se dovodi u pitanje održivost poslovanja trgovaca. Takvo ograničenje mnogo smisla nema, jer dovodi u pitanje opstanak trgovaca i neminovno će uzrokovati nestašice. Jedino ekonomski racionalno može biti ograničenje neto marže trgovaca, međutim efekti pojeftinjenja u tom slučaju neće biti vidljivi.
„Od zla oca i još gore majke“ kao što narod kaže – ko je Uredbu najavio, nije se moglo ni očekivati bolje. Srbija centar ističe da je Srbiji potrebna promena ekonomske politike, koju postojeća vlast ogrezla u kriminal i korupciju nije u stanju da izvede. Uzrok visokih cena nisu visoke marže trgovaca, već monopoli koje su formirali pojedinci bliski vlasti i zloupotrebe tržišta, kojima bi drugi državni organi (poput Komisije za zaštitu konkurencije) trebalo da se bave. U zemlji uništenih institucija i sve ogoljenije tiranije, ovo nisu realna očekivanja. Zbog toga promena režima ostaje alfa i omega rešenja postojeće političke, ekonomske i društvene krize u Srbiji.
