Ако би вам се пружила могућност да се овог часа отворе баш ова врата владине институције и шанса да ствари учините другачијим, шта бисте учинили?
(Лични став Дејана Радуловића, аутора документарне ТВ репортаже „Слике живота“, која се емитује на Н1 недељом од 15:15х)
На тренутак је настала тишина. У погледу младих који су седели на степеницама Министарства у Бирчаниновој, да у престоници, где није било аутомобилске гужве и метежа, осетило се да су затечени питањем. Само на тренутак. Значио је свима пуно. Онда је једна девојка, одговорила:
„Из почетка, кренули бисмо из почетка“. И нико није противуречио без обзира на сву тежину одговора који је и за многе учењаке, политичаре, стручњаке свакако компликован.
Није једноставно, али сам оћутао. Да нисам, читаво писаније би се претворило у анализу веома компликоване ситуације и времена у коме су се нашле нове генерације спремне да учествују у друштвеном животу. Јер, како је рекао један од саговорника, овде се све претворило у политику. И цене, и време, и посао, и живот.
„Дошао сам из једне од страних земаља. Напустио сам студије и сад сам узео годишњи одмор да бих се придружио мојим колегама које су изашле на улицу“, био је одговор младића испред једног од многобројних шатора уредно распоређених и спремних за логоровање на широкој престоничкој улици Кнеза Милоша, у којој се до скоро није дисало пуним плућима. У сваком смислу те речи.
Они који нису спремни да чују реч младих, да не кажем злонамерни, неспремни на другачије мишљење, још мање на отпор када је у питању критика упућена на функционисање система, институција тј. тзв. политике без промишљања, би рекли – шта они знају. Што сметају, зановетају, шта желе? И то је тај тренутак више него битан у свим нашим магловањима. Тренутак који се зове упознавање човека.
Нажалост, критички став, глас обичних људи не може лако да се чује. „Тога смо свесни“, сведоче нам они који координирају протестом, да не кажем баш лидери, сувише је то исполитизован термин, или још боље термит времена и година које су појели људи који не знају друго но да пливају у сада већ добро устајалим мочварама политике.
„Знамо да је у мањим срединама, градовима и местима диљем Србије тешко и да људи не знају заправо шта се дешава јер нису у могућности да то чују. Познато нам је да се тамо још лакше застрашује, условљава послом и егзистенцијом и један од наших циљева је да отворимо Србију“, рекао нам је између осталог Никола Ристић, један од организатора блокада у Кнеза Милоша. „Ми најчешће видимо како је у Београду, Новом Саду и Нишу, евентуално Крагујевцу и Суботици. То су средине где је далеко лакше бити храбар, изаћи у масу људи. За мене су највећи хероји људи који пркосе систему и неправди у малим местима. Видели смо недавно у Љигу где су стотине људи изашле да се буне против изборних резултата, буквално речено против продаје народне воље. За мене су то прави хероји. Оно што ћемо ми радити је да пробамо и сиђемо што више и да покушамо да анимирамо људе тамо.“
„Доста велики јаз је направљен међу генерацијама. Треба да направимо један систем демократског учешћа људи свих генерација, јер овде видимо и старије, баке и деке које нам доносе сокове и воду. Велике су поделе, имамо их превише, тако да мислим да би и генарацијске поделе биле фаталне.“
„Трудим се да на ствари гледам позитивно, али у овом тренутку јако је тешко у држави. Неким људима дефинитивно много тога није јасно и због тога и долазимо на ове протесте. Да људи некако чују и допре до њих на неки начин. Тешко је живети у Србији, веома. Чист пример су наши стари, моја бака рецимо. Жена нема где да види информације о протесту. Кад ја дођем може са мном да прича, али кад остане сама она нема изворе информација“, говорила нам је студенткиња пред шатором спремним за нови облик отпора систему.
„Моји родитељи су били на протестима 90-их, петог октобра сам био сувише мали, а ево данас сам овде. У међувремену сам отишао да радим и живим преко границе. Сад мислим да све мање имамо грађанску свест, да смо све мање свесни права која имамо и да је политика неизоставни чинилац друштва и да не можеш да функционишеш нормално без тога. Просто, да ли ће имати ко да те лечи, да ли ти за све треба веза, о томе нажалост људи више не размишљају, гледају само своју микросредину, али не вреди ти сређивање стана ако ти је цела зграда у ђубрету. Ти сваки пут онда мораш да прођеш кроз то ђубре да би дошао до свог стана. Људи не виде више ширу слику“, метафорично нам је говорио један од учесника блокаде који је досао својим пријатељима и врсњацима.
Мислим да сви треба да се уједине и да сви треба да имамо заједнички циљ, да живимо у бољој држави, посебно не у диктатури.
„Мени је фасцинантно то да људи раде сваки дан, и више од осам сати, и опет не могу да преживе. Моји родитељи не иду на годишњи одмор, како да кажем. Не могу уопште да саставе крај са крајем зато што имају једног студента који живи овде у Београду, где су ужасне цене. Додуше у целој Србији није ништа боље.“
„Људи у Београду, са друге стране, можда нису свесни колико је мњее могућности у мањим срединама. Тешко се долази до послова и послови су много лошије плаћени. Углавном је потребна партијска књижица. Знам многе људе у својој средини који су се страначки добро ухлебили, а људи који одбијају то далеко теже живе. Тужно је гледати како пропадају.“
На ову причу се надовезује следећа. „У општини Лајковац, у једном селу је постојао буџет за реновирање школе. Сви су говорили како ће то бити једна од најсавременијих у Србији. Реновирање је започето, прекинуто на пола и буквално су остале рушевине од неких објеката који су ту постојали. На крају то реновирање није ни завршено јер је буџет потрошен. Тамо где живим нема контејнера, путеви су у рупама и ту треба пронаћи одговор и на питање шта са становништвом ако су услови такви какви јесу, дакле опет политика“, говори нам један од студената.
И ту на раскрсници путева, чини се различитих светова, где су као у рову ушанчене институције, разапети су шатори. Има ту много симболике. Посебно ако се добро загледамо у вишедеценијско раскућивање и људи и природе. Свидело се то неком или не.
FoNet/Marko Dragoslavić
Дејан Радуловић Н1
