Ako bi vam se pružila mogućnost da se ovog časa otvore baš ova vrata vladine institucije i šansa da stvari učinite drugačijim, šta biste učinili?
(Lični stav Dejana Radulovića, autora dokumentarne TV reportaže „Slike života“, koja se emituje na N1 nedeljom od 15:15h)
Na trenutak je nastala tišina. U pogledu mladih koji su sedeli na stepenicama Ministarstva u Birčaninovoj, da u prestonici, gde nije bilo automobilske gužve i meteža, osetilo se da su zatečeni pitanjem. Samo na trenutak. Značio je svima puno. Onda je jedna devojka, odgovorila:
„Iz početka, krenuli bismo iz početka“. I niko nije protivurečio bez obzira na svu težinu odgovora koji je i za mnoge učenjake, političare, stručnjake svakako komplikovan.
Nije jednostavno, ali sam oćutao. Da nisam, čitavo pisanije bi se pretvorilo u analizu veoma komplikovane situacije i vremena u kome su se našle nove generacije spremne da učestvuju u društvenom životu. Jer, kako je rekao jedan od sagovornika, ovde se sve pretvorilo u politiku. I cene, i vreme, i posao, i život.
„Došao sam iz jedne od stranih zemalja. Napustio sam studije i sad sam uzeo godišnji odmor da bih se pridružio mojim kolegama koje su izašle na ulicu“, bio je odgovor mladića ispred jednog od mnogobrojnih šatora uredno raspoređenih i spremnih za logorovanje na širokoj prestoničkoj ulici Kneza Miloša, u kojoj se do skoro nije disalo punim plućima. U svakom smislu te reči.
Oni koji nisu spremni da čuju reč mladih, da ne kažem zlonamerni, nespremni na drugačije mišljenje, još manje na otpor kada je u pitanju kritika upućena na funkcionisanje sistema, institucija tj. tzv. politike bez promišljanja, bi rekli – šta oni znaju. Što smetaju, zanovetaju, šta žele? I to je taj trenutak više nego bitan u svim našim maglovanjima. Trenutak koji se zove upoznavanje čoveka.
Nažalost, kritički stav, glas običnih ljudi ne može lako da se čuje. „Toga smo svesni“, svedoče nam oni koji koordiniraju protestom, da ne kažem baš lideri, suviše je to ispolitizovan termin, ili još bolje termit vremena i godina koje su pojeli ljudi koji ne znaju drugo no da plivaju u sada već dobro ustajalim močvarama politike.
„Znamo da je u manjim sredinama, gradovima i mestima diljem Srbije teško i da ljudi ne znaju zapravo šta se dešava jer nisu u mogućnosti da to čuju. Poznato nam je da se tamo još lakše zastrašuje, uslovljava poslom i egzistencijom i jedan od naših ciljeva je da otvorimo Srbiju“, rekao nam je između ostalog Nikola Ristić, jedan od organizatora blokada u Kneza Miloša. „Mi najčešće vidimo kako je u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, eventualno Kragujevcu i Subotici. To su sredine gde je daleko lakše biti hrabar, izaći u masu ljudi. Za mene su najveći heroji ljudi koji prkose sistemu i nepravdi u malim mestima. Videli smo nedavno u Ljigu gde su stotine ljudi izašle da se bune protiv izbornih rezultata, bukvalno rečeno protiv prodaje narodne volje. Za mene su to pravi heroji. Ono što ćemo mi raditi je da probamo i siđemo što više i da pokušamo da animiramo ljude tamo.“
„Dosta veliki jaz je napravljen među generacijama. Treba da napravimo jedan sistem demokratskog učešća ljudi svih generacija, jer ovde vidimo i starije, bake i deke koje nam donose sokove i vodu. Velike su podele, imamo ih previše, tako da mislim da bi i genaracijske podele bile fatalne.“
„Trudim se da na stvari gledam pozitivno, ali u ovom trenutku jako je teško u državi. Nekim ljudima definitivno mnogo toga nije jasno i zbog toga i dolazimo na ove proteste. Da ljudi nekako čuju i dopre do njih na neki način. Teško je živeti u Srbiji, veoma. Čist primer su naši stari, moja baka recimo. Žena nema gde da vidi informacije o protestu. Kad ja dođem može sa mnom da priča, ali kad ostane sama ona nema izvore informacija“, govorila nam je studentkinja pred šatorom spremnim za novi oblik otpora sistemu.
„Moji roditelji su bili na protestima 90-ih, petog oktobra sam bio suviše mali, a evo danas sam ovde. U međuvremenu sam otišao da radim i živim preko granice. Sad mislim da sve manje imamo građansku svest, da smo sve manje svesni prava koja imamo i da je politika neizostavni činilac društva i da ne možeš da funkcionišeš normalno bez toga. Prosto, da li će imati ko da te leči, da li ti za sve treba veza, o tome nažalost ljudi više ne razmišljaju, gledaju samo svoju mikrosredinu, ali ne vredi ti sređivanje stana ako ti je cela zgrada u đubretu. Ti svaki put onda moraš da prođeš kroz to đubre da bi došao do svog stana. Ljudi ne vide više širu sliku“, metaforično nam je govorio jedan od učesnika blokade koji je dosao svojim prijateljima i vrsnjacima.
Mislim da svi treba da se ujedine i da svi treba da imamo zajednički cilj, da živimo u boljoj državi, posebno ne u diktaturi.
„Meni je fascinantno to da ljudi rade svaki dan, i više od osam sati, i opet ne mogu da prežive. Moji roditelji ne idu na godišnji odmor, kako da kažem. Ne mogu uopšte da sastave kraj sa krajem zato što imaju jednog studenta koji živi ovde u Beogradu, gde su užasne cene. Doduše u celoj Srbiji nije ništa bolje.“
„Ljudi u Beogradu, sa druge strane, možda nisu svesni koliko je mnjee mogućnosti u manjim sredinama. Teško se dolazi do poslova i poslovi su mnogo lošije plaćeni. Uglavnom je potrebna partijska knjižica. Znam mnoge ljude u svojoj sredini koji su se stranački dobro uhlebili, a ljudi koji odbijaju to daleko teže žive. Tužno je gledati kako propadaju.“
Na ovu priču se nadovezuje sledeća. „U opštini Lajkovac, u jednom selu je postojao budžet za renoviranje škole. Svi su govorili kako će to biti jedna od najsavremenijih u Srbiji. Renoviranje je započeto, prekinuto na pola i bukvalno su ostale ruševine od nekih objekata koji su tu postojali. Na kraju to renoviranje nije ni završeno jer je budžet potrošen. Tamo gde živim nema kontejnera, putevi su u rupama i tu treba pronaći odgovor i na pitanje šta sa stanovništvom ako su uslovi takvi kakvi jesu, dakle opet politika“, govori nam jedan od studenata.
I tu na raskrsnici puteva, čini se različitih svetova, gde su kao u rovu ušančene institucije, razapeti su šatori. Ima tu mnogo simbolike. Posebno ako se dobro zagledamo u višedecenijsko raskućivanje i ljudi i prirode. Svidelo se to nekom ili ne.
FoNet/Marko Dragoslavić
Dejan Radulović N1
