Претње премијера у оставци, Милоша Вучевића упућене просветним радницима у виду „последње опомене“ и наводних жалби родитеља не само да су пуцањ из празне пушке, већ и доказ да дипломирани правник није упознат са законима државе коју представља. Наиме, ове претње према ставу “надлежних” долазе из покушаја државе да стриктно поштује Устав, (право на образовање, које је неким субјектима ”ускраћено”), Закон о штрајку и Закон о основном и средњем образовању.
Међутим, претње отказом или покушај укидања плате наставника у периоду штрајкачког “нерада”, наилазе на још једну кочницу под именом Закон о мирном решавању спорова (члан 2, став 1, тачка 4), чије примена траје бар 30 дана. У члану 18. поменутог Закона предвиђено је да се поводом штрајка мора користити механизам мирења пред Републичком агенцијом. Закон о штрајку је врло експлицитан и један члан гласи – “штрајк је прекид рада који запослени организују ради заштите својих професионалних и економских интереса”.
Такође, послодавац, а у овом случају директор школе, није надлежан да одреди законитост штрајка, јер се он одвија у складу са Законом о штрајку. Директор којем је „топуз“ у рукама, није у могућности да захтев за разрешавање системске корупције, реши. Руководилац не може таксативно да тврди да је штрајк незаконит само због тога што штрајкачи имају другу природу захтева од очекиване која по мишљењу послодавца спада у делокруг рада школе. Према Закону о штрајку, професионални интереси наставника, који су потпуно легитимни, јесу и услови рада, као и положај одређене професије у друштву, али и узроци који су довели до њеног унижавања и обезвређивања. Србија је и потписник Конвенције Међународне организације рада (МОР) у члану 120 има препоруке које су то есенцијалне делатности које морају да обезбеде минимум процеса рада и просвета није међу њима. То значи да је наш закон у колизији са овом конвенцијом и смањује права запослених у просвети.
Зато Ресорни одбор за образовање Србија центра још једном опомиње премијера у оставци да прекине са непримереним притисцима и упозна се са законским процедурама. Уколико му закони Србије нису јача страна, а излаз из највеће политичке и друштвене кризе у новијој историји Србије покушава да пронађе у претњама, уценама и осталим „шешељевским“ методама, најлакши пут је испуњење свих студентских захтева. Тако ће се лишити бриге и за децу и за студенте, али и за своју извесну политичку будућност.
