Pretnje premijera u ostavci, Miloša Vučevića upućene prosvetnim radnicima u vidu „poslednje opomene“ i navodnih žalbi roditelja ne samo da su pucanj iz prazne puške, već i dokaz da diplomirani pravnik nije upoznat sa zakonima države koju predstavlja. Naime, ove pretnje prema stavu “nadležnih” dolaze iz pokušaja države da striktno poštuje Ustav, (pravo na obrazovanje, koje je nekim subjektima ”uskraćeno”), Zakon o štrajku i Zakon o osnovnom i srednjem obrazovanju.
Međutim, pretnje otkazom ili pokušaj ukidanja plate nastavnika u periodu štrajkačkog “nerada”, nailaze na još jednu kočnicu pod imenom Zakon o mirnom rešavanju sporova (član 2, stav 1, tačka 4), čije primena traje bar 30 dana. U članu 18. pomenutog Zakona predviđeno je da se povodom štrajka mora koristiti mehanizam mirenja pred Republičkom agencijom. Zakon o štrajku je vrlo eksplicitan i jedan član glasi – “štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa”.
Takođe, poslodavac, a u ovom slučaju direktor škole, nije nadležan da odredi zakonitost štrajka, jer se on odvija u skladu sa Zakonom o štrajku. Direktor kojem je „topuz“ u rukama, nije u mogućnosti da zahtev za razrešavanje sistemske korupcije, reši. Rukovodilac ne može taksativno da tvrdi da je štrajk nezakonit samo zbog toga što štrajkači imaju drugu prirodu zahteva od očekivane koja po mišljenju poslodavca spada u delokrug rada škole. Prema Zakonu o štrajku, profesionalni interesi nastavnika, koji su potpuno legitimni, jesu i uslovi rada, kao i položaj određene profesije u društvu, ali i uzroci koji su doveli do njenog unižavanja i obezvređivanja. Srbija je i potpisnik Konvencije Međunarodne organizacije rada (MOR) u članu 120 ima preporuke koje su to esencijalne delatnosti koje moraju da obezbede minimum procesa rada i prosveta nije među njima. To znači da je naš zakon u koliziji sa ovom konvencijom i smanjuje prava zaposlenih u prosveti.
Zato Resorni odbor za obrazovanje Srbija centra još jednom opominje premijera u ostavci da prekine sa neprimerenim pritiscima i upozna se sa zakonskim procedurama. Ukoliko mu zakoni Srbije nisu jača strana, a izlaz iz najveće političke i društvene krize u novijoj istoriji Srbije pokušava da pronađe u pretnjama, ucenama i ostalim „šešeljevskim“ metodama, najlakši put je ispunjenje svih studentskih zahteva. Tako će se lišiti brige i za decu i za studente, ali i za svoju izvesnu političku budućnost.
