Зоран Кесић својом емисијом развесељава, опомиње, а неке и нервира…
…али чињеница је да јунаке наших дана који нам током недеље испадају из новина, телевизора и рерни једино поново желимо да видимо у његовој емисији. Ту им се бар од срца можемо насмејати.
Када ћеш почети да плаћаш хонораре својим највреднијим сарадницима, премијеру Вучићу, председнику Николићу, министру Вулину…
– Немамо довољно буџета за њих, ми их третирамо као наше волонторске сараднике и захваљујем им се на материјалу који нам дају. Често имамо ситуацију да кажемо „ево опет емисије која се пише сама”, а то су емисије где је наш сценаристички уплив непотребан или минималан. И онда смо у проблему како да направимо шалу на нешто што је само по себи спрдња и пародија. У том смислу смо срећни што живимо у земљи у којој је толико глупости, али то што је добро за нас као сатиричаре, погубно је за нас као грађане.
Да ли су 24 минута емисије довољна с обзиром на то да главни јунаци раде 24 сата?
– Будући да толико пуно раде, а ко пуно ради тај и греши, наша емисија би могла да буде и један целодневни ријалити програм. Али нека остану 24 минута, довољно је.
Можеш ли макар хипотетички да замислиш да ти у емисију дође главни јунак, премијер Вучић. Да ли ти је падало на памет да га позовеш?
– Кад смо почињали емисију, имали смо идеју да ћемо једног дана угошћавати политичаре. У међувремену смо схватили да је много боље да тај наш студио остане један забран и оаза у којој третирамо политичаре и њихове изјаве, али физички их не доводимо. Уколико бисмо довели једнога, онда бисмо отворили бунар без дна и морао би да доводиш и друге, па смо од тога одустали, задржавајући легитимитет да их све обрађујемо по заслузи. Тако и са Вучићем. Нека хвала, лепо нам је и без вас.
Недавно сте ти и премијер „укрстили рејтинге”. Као да те та ситуација помало уплашила?
– Осећао сам се врло чудно. Био сам код куће, а жена, која је била за рачунаром, викнула је: „Зоки, мораш да видиш ово!” Кад тамо две огромне главуџе, моја и његова. У прво време се осетиш битан, јер те је неко ставио тик поред најмоћнијег човека у држави, а онда схватиш да је све то мешање баба и жаба. Ипак, то говори да је наша емисија драгоцена, јер нас новинари третирају као пандан нечему и некоме ко је заиста битан.
Шта све покрива она једна једина чувена реч – будале?
– Скоро сам питао сараднике да ли мисле да је то „будале” пејоративно или од миља и упућено људима који слично размишљају као ми. Нисмо дошли до закључка. Мислим да је то „будале” намењено нашим гледаоцима који нас радо гледају и нама самима и да има једну позитивну конотацију. А реч је излетела спонтано у току снимања: „Многи нас оптужују да се у емисији ретко бавимо културом! Будале!” Направили смо чак и неке хуманитарне шоље на којима пише „будале”, а неки дан сам видео човека који носи мајицу са мојим ликом и тим натписом. Поздравили смо се преко улице узвицима „будале!”
Да ли те икад ико звао и да ли је било сигнала да треба спустити лопту?
– Нико није звао, а то ме сви питају. Просто не могу ни да замислим ситуацију како би тај разговор изгледао. Неке моје колеге су га доживеле, на првом месту Оља Бећковић. Ја нисам имао такав позив, што само говори да смо неозбиљни и да нисмо заслужили да нас неко зове. Или им је глупо да нас зову. Јер, уколико би неко од политичара или њихових људи позвао, то би значило да њих погађа наша сатира, а политичари су егоцентрични људи са високим мишљењем о себи. Замисли сад да он покаже како га убада наша шала!
Имаш ли представу колико те озбиљно узимају?
– Не могу рећи да се плашим, али не осећам се баш комотно у улози човека кога озбиљно схватају. Наша емисија је сатирична, хумористичка и критичка, али пре свега забавна и говорити о нама као неком озбиљном фактору је сулудо и говори више о овом друштву, него о нама. Ми смо ту да забавимо и себе и гледаоце, да помало критикујемо, и то је све. Негде сам прочитао како смо ми опозиција и мислим да није нормално једној забавној емисији додавати такве епитете. Не желим да прихватим ту одговорност како сам неки вентил, бастион, ма ништа…
А алиби властима да није ућуткана критична реч и да нема цензуре?
– Нити алиби. Ми смо алиби да има зезања!
Како иде припрема емисије, колико тога остане што не може у програм?
– Емисију „24 минута“ чини тријумвират: моја маленкост, момци из „Њуз нета“ и Александар Сеничанин, наш редитељ. Понекад немамо инспирацију, па се догађа да пишемо у последњи час. Развијамо и многе феноменалне штосове које не могу да уђу у емисију, јер су политички, верски или сексуално некоректни. Гомила мојих фазона отпадне, јер имамо кворум и рационално тело које каже: немој да причаш глупости, то је претерано.
Неки дан си овенчан наградом „Станислав – Сташа Маринковић” за сатиричну критику власти?
– То је прва награда коју сам у животу добио. Чак је и главни уредник „Данаса“ Зоран Пановић опет морао да се правда као кад је Басара добио награду. Као, како Басара, он није новинар већ писац, тако сад и за мене. А ја сам одувек новинар, откако сам постао репортер на Студију Б код Ђоке Вјештице. У међувремену сам еволуирао у ТВ аутора. Али све креће од новинарства и бескрајно сам поносан на ову награду. А што се тиче образложења о бескомпромисној борби против власти, више би ми се свидело да је стајало бескомпромисна борба против глупости.
Ретко су ти јунаци опозициони лидери. Да ли опозиција није више ни за шалу?
– Ови из опозиције су нам врло ретко кад инспиративни и онда се стиче утисак да смо се острвили на јадну власт и само њих гњечимо. Било би нам боље да нам и опозиција даје повода за шалу, али они су просто неприметни, чак су нам и досадни. Напишемо ми на таблу неколико тих имена, али онда схватимо да би нам тај сегмент био досадан и што бисмо га убацивали само због неке равноправности. Наш је задатак да направимо забавну емисију, а не можеш то да урадиш од досадних људи без идеје и енергије. Досадњаковићи! Изнервирам се кад мислим о опозицији!
Да ли те више плаши могућност да Вучић још дуго влада или да падне са власти!
– Уф, не знам шта бих рекао. С једне стране изгубили бисмо главног јунака, изгубили бисмо Хомера Симпсона ако смо „Симпсонови“ или Броја један ако смо „Алан Форд“, али за нас као грађане – не знам. Нисам аналитичар ни политичар, али је чињеница да тај Вучић има неку енергију коју не виђам код ових опозиционих лидера. И много ме више плаши да се неки из тог мртвог мора врате него да он седи ту где седи.
Син Расим Љајић
– Кад је требало да нам се роди син, новинари су свашта запиткивали. Да ли ћу присуствовати порођају? Ја нећу, али моја супруга хоће. И кад су ме питали које ћемо име дати сину, прво ми је нешто пао на памет Расим Љајић. То је неки Монти Пајтон у мени извалио. А Љајић је један од ретких политичара који ме звао. Прво сам мислио да ме неко зеза, кад оно стварно Расим. Били су они избори на Вождовцу и из Љајићеве странке су Вождовчанкама делили поморанџе као симбол борбе протв насиља над женама и ми смо правили неки штос у емисији. Расим се јавио после те емисије да каже како се слатко смејао томе, јер није ни знао за те поморанџе.
Ранко Пивљанин Блиц
