Zoran Kesić svojom emisijom razveseljava, opominje, a neke i nervira…
…ali činjenica je da junake naših dana koji nam tokom nedelje ispadaju iz novina, televizora i rerni jedino ponovo želimo da vidimo u njegovoj emisiji. Tu im se bar od srca možemo nasmejati.
Kada ćeš početi da plaćaš honorare svojim najvrednijim saradnicima, premijeru Vučiću, predsedniku Nikoliću, ministru Vulinu…
– Nemamo dovoljno budžeta za njih, mi ih tretiramo kao naše volontorske saradnike i zahvaljujem im se na materijalu koji nam daju. Često imamo situaciju da kažemo „evo opet emisije koja se piše sama”, a to su emisije gde je naš scenaristički upliv nepotreban ili minimalan. I onda smo u problemu kako da napravimo šalu na nešto što je samo po sebi sprdnja i parodija. U tom smislu smo srećni što živimo u zemlji u kojoj je toliko gluposti, ali to što je dobro za nas kao satiričare, pogubno je za nas kao građane.
Da li su 24 minuta emisije dovoljna s obzirom na to da glavni junaci rade 24 sata?
– Budući da toliko puno rade, a ko puno radi taj i greši, naša emisija bi mogla da bude i jedan celodnevni rijaliti program. Ali neka ostanu 24 minuta, dovoljno je.
Možeš li makar hipotetički da zamisliš da ti u emisiju dođe glavni junak, premijer Vučić. Da li ti je padalo na pamet da ga pozoveš?
– Kad smo počinjali emisiju, imali smo ideju da ćemo jednog dana ugošćavati političare. U međuvremenu smo shvatili da je mnogo bolje da taj naš studio ostane jedan zabran i oaza u kojoj tretiramo političare i njihove izjave, ali fizički ih ne dovodimo. Ukoliko bismo doveli jednoga, onda bismo otvorili bunar bez dna i morao bi da dovodiš i druge, pa smo od toga odustali, zadržavajući legitimitet da ih sve obrađujemo po zasluzi. Tako i sa Vučićem. Neka hvala, lepo nam je i bez vas.
Nedavno ste ti i premijer „ukrstili rejtinge”. Kao da te ta situacija pomalo uplašila?
– Osećao sam se vrlo čudno. Bio sam kod kuće, a žena, koja je bila za računarom, viknula je: „Zoki, moraš da vidiš ovo!” Kad tamo dve ogromne glavudže, moja i njegova. U prvo vreme se osetiš bitan, jer te je neko stavio tik pored najmoćnijeg čoveka u državi, a onda shvatiš da je sve to mešanje baba i žaba. Ipak, to govori da je naša emisija dragocena, jer nas novinari tretiraju kao pandan nečemu i nekome ko je zaista bitan.
Šta sve pokriva ona jedna jedina čuvena reč – budale?
– Skoro sam pitao saradnike da li misle da je to „budale” pejorativno ili od milja i upućeno ljudima koji slično razmišljaju kao mi. Nismo došli do zaključka. Mislim da je to „budale” namenjeno našim gledaocima koji nas rado gledaju i nama samima i da ima jednu pozitivnu konotaciju. A reč je izletela spontano u toku snimanja: „Mnogi nas optužuju da se u emisiji retko bavimo kulturom! Budale!” Napravili smo čak i neke humanitarne šolje na kojima piše „budale”, a neki dan sam video čoveka koji nosi majicu sa mojim likom i tim natpisom. Pozdravili smo se preko ulice uzvicima „budale!”
Da li te ikad iko zvao i da li je bilo signala da treba spustiti loptu?
– Niko nije zvao, a to me svi pitaju. Prosto ne mogu ni da zamislim situaciju kako bi taj razgovor izgledao. Neke moje kolege su ga doživele, na prvom mestu Olja Bećković. Ja nisam imao takav poziv, što samo govori da smo neozbiljni i da nismo zaslužili da nas neko zove. Ili im je glupo da nas zovu. Jer, ukoliko bi neko od političara ili njihovih ljudi pozvao, to bi značilo da njih pogađa naša satira, a političari su egocentrični ljudi sa visokim mišljenjem o sebi. Zamisli sad da on pokaže kako ga ubada naša šala!
Imaš li predstavu koliko te ozbiljno uzimaju?
– Ne mogu reći da se plašim, ali ne osećam se baš komotno u ulozi čoveka koga ozbiljno shvataju. Naša emisija je satirična, humoristička i kritička, ali pre svega zabavna i govoriti o nama kao nekom ozbiljnom faktoru je suludo i govori više o ovom društvu, nego o nama. Mi smo tu da zabavimo i sebe i gledaoce, da pomalo kritikujemo, i to je sve. Negde sam pročitao kako smo mi opozicija i mislim da nije normalno jednoj zabavnoj emisiji dodavati takve epitete. Ne želim da prihvatim tu odgovornost kako sam neki ventil, bastion, ma ništa…
A alibi vlastima da nije ućutkana kritična reč i da nema cenzure?
– Niti alibi. Mi smo alibi da ima zezanja!
Kako ide priprema emisije, koliko toga ostane što ne može u program?
– Emisiju „24 minuta“ čini trijumvirat: moja malenkost, momci iz „Njuz neta“ i Aleksandar Seničanin, naš reditelj. Ponekad nemamo inspiraciju, pa se događa da pišemo u poslednji čas. Razvijamo i mnoge fenomenalne štosove koje ne mogu da uđu u emisiju, jer su politički, verski ili seksualno nekorektni. Gomila mojih fazona otpadne, jer imamo kvorum i racionalno telo koje kaže: nemoj da pričaš gluposti, to je preterano.
Neki dan si ovenčan nagradom „Stanislav – Staša Marinković” za satiričnu kritiku vlasti?
– To je prva nagrada koju sam u životu dobio. Čak je i glavni urednik „Danasa“ Zoran Panović opet morao da se pravda kao kad je Basara dobio nagradu. Kao, kako Basara, on nije novinar već pisac, tako sad i za mene. A ja sam oduvek novinar, otkako sam postao reporter na Studiju B kod Đoke Vještice. U međuvremenu sam evoluirao u TV autora. Ali sve kreće od novinarstva i beskrajno sam ponosan na ovu nagradu. A što se tiče obrazloženja o beskompromisnoj borbi protiv vlasti, više bi mi se svidelo da je stajalo beskompromisna borba protiv gluposti.
Retko su ti junaci opozicioni lideri. Da li opozicija nije više ni za šalu?
– Ovi iz opozicije su nam vrlo retko kad inspirativni i onda se stiče utisak da smo se ostrvili na jadnu vlast i samo njih gnječimo. Bilo bi nam bolje da nam i opozicija daje povoda za šalu, ali oni su prosto neprimetni, čak su nam i dosadni. Napišemo mi na tablu nekoliko tih imena, ali onda shvatimo da bi nam taj segment bio dosadan i što bismo ga ubacivali samo zbog neke ravnopravnosti. Naš je zadatak da napravimo zabavnu emisiju, a ne možeš to da uradiš od dosadnih ljudi bez ideje i energije. Dosadnjakovići! Iznerviram se kad mislim o opoziciji!
Da li te više plaši mogućnost da Vučić još dugo vlada ili da padne sa vlasti!
– Uf, ne znam šta bih rekao. S jedne strane izgubili bismo glavnog junaka, izgubili bismo Homera Simpsona ako smo „Simpsonovi“ ili Broja jedan ako smo „Alan Ford“, ali za nas kao građane – ne znam. Nisam analitičar ni političar, ali je činjenica da taj Vučić ima neku energiju koju ne viđam kod ovih opozicionih lidera. I mnogo me više plaši da se neki iz tog mrtvog mora vrate nego da on sedi tu gde sedi.
Sin Rasim Ljajić
– Kad je trebalo da nam se rodi sin, novinari su svašta zapitkivali. Da li ću prisustvovati porođaju? Ja neću, ali moja supruga hoće. I kad su me pitali koje ćemo ime dati sinu, prvo mi je nešto pao na pamet Rasim Ljajić. To je neki Monti Pajton u meni izvalio. A Ljajić je jedan od retkih političara koji me zvao. Prvo sam mislio da me neko zeza, kad ono stvarno Rasim. Bili su oni izbori na Voždovcu i iz Ljajićeve stranke su Voždovčankama delili pomorandže kao simbol borbe protv nasilja nad ženama i mi smo pravili neki štos u emisiji. Rasim se javio posle te emisije da kaže kako se slatko smejao tome, jer nije ni znao za te pomorandže.
Ranko Pivljanin Blic
