Čim se ustoličiš, priključi se na mašinu. U tvoja obećanja ne veruju samo birači, već i tehnologija.
U stara vremena postojalo je nekoliko testova za utvrđivanje istine. Od čerečenja, do polivanja vrelim uljem i nabijanja na kolac. Sasvim je razumljivo da u to doba nikome nije padalo na pamet da dobrovoljno ode na detektor laži. I prikopča se na kolac, recimo.
Ali, razvojem tehnologije i demokratije, odustalo se od tih neljudskih metoda, a protokom vremena Srbija je postala mesto gde se pred detektorom laži čeka u redovima. Najviši državni zvaničnici tokom 2015. godine dobili su dokaz da im nosevi nikad nisu porasli, bar otkad su na vlasti.
Takav je srpski poligraf. Čim dođeš na vlast, u tvoja obećanja ne veruju samo birači, već i tehnologija. Tako je poligraf postao srpska čarobna mašina koja izdaje sertifikat istine vladaru Vučiću i njegovim saradnicima.
Na poligrafu mogu da padnu samo ako se sapletu o kablove. Kad se legenda o čarobnim moćima poligrafa raširila po Srbiji, u red su se ugurale i starlete. Potom i svi ostali. Tako je konačno otkriveno da su svi Srbi nevini, samo ako se motaju oko vlasti. Poligraf je, dakle, kriv što nema opozicije.
Iz potpuno nepouzdanih izvora, ekskluzivno prenosimo iskaze najuticajnijih političara koji su, podrazumeva se valjda, pobedili veselu srpsku mašinu:
Aleksandar Vučić: Obećao sam građanima da će živeti bolje u 2014. godini. I da li sam bio u pravu? Zaista smo živeli bolje nego 2015. Nisam li obećao da ćemo 2015. živeti bolje nego 2016. godine? To ćete osetiti veoma brzo, već 2017. godine. A upravo sam to rekao 2012. godine. I, ko sad ne govori istinu? Moja vlada neće samo sagraditi najviše kilometara auto-puteva, već je stvorila uslove da svake prošle godine građani žive bolje nego iduće. Kome je to uspelo, osim meni? To je tajna mojih 50 odsto podrške. Srbi uvek kukaju da je ranije bilo bolje. Vole da žive u prošlosti, a ja sam im to i pružio. Imao bih ja zato i 60, možda i 70 odsto podrške, ali bi to zaista bilo previše. Da, Srbi vole još nešto. Da gledaju televiziju, dok drugi rade umesto njih. I to sam im pružio. Malo li je? Zato moram da radim po dva dana dnevno. A narod to gleda na televiziji, po ceo dan.
Tomislav Nikolić: Nisam u sukobu s Aleksandrom Vučićem. To što je sada poligraf poludeo, tim gore po poligraf. Eto dokaza da detektor laži – laže. Kao onda kad sam sanjao da je Srbija ruska gubernija. Sad kažem da nam je Rusija majka. Uvek je se setim kad pečem rakiju u mojoj Bajčetini. Sve čekam da umesto šljivke krene votka. Ona prava, „Putinka”. Zar ovo nije dokaz da govore pišem sam? Time ne zbunjujem samo domaću javnost, već i međunarodne zvaničnike i poligraf. Pogledajte kako pišti. Tako sam zbunio i Obamu. Viđam se s njim češće nego svi srpski političari zajedno. Pravimo i selfije. Verovatno hoće čovek da ima sliku bar s nekim ruskim tovarišem. Ja mu onda kažem – nismo samo ruski. Mi smo i kineski i američki mališani. Obama mi ne veruje. Ja ga podsetim kako sam kineskom premijeru rekao da će doći žuti ljudi, da se napiju vode s Morave. Obami kažem – doći će neki kauboji, da ganjaju krda po Šumadiji.
Ivica Dačić: Da Slobe nije bilo, ne bi bilo ni Vojvodine. Da Slobe nije bilo, ne bi bilo ni mene. I da Koštunice nije bilo, ne bi bilo ni mene. I da Tadića nije bilo, ne bi bilo ni mene. I da Vučića nije bilo, ne bi bilo ni mene. A Ružića neće biti u SPS-u, da bi bilo mene. Da bi bilo mene, biće i Palme. Zato je opet stavio petokraku na četničku šubaru. Sedi pored mene dok ovih dana pišem pismo Vučiću. Da bi i dalje bilo mene. A biće, sve dok budem očaravao strance. To je primetio Vučić kad me postavio za šefa diplomatije. Zato, kad bolje razmislim, mislim da ne bi bilo njih da nije bilo mene! Pokušali su da me smeste u koferče i u bananu, ali sam izašao neizgužvan. Od tada mi kliču: „Volimo i mi tebe!”
Aleksandar Vulin: Vučić priča da sam mu najveći oponent u vladi. Tome se smejemo samo on i ja. Ostali ne smeju. Plaše se da ih ne rekonstruiše. Kad je rekao da mu nije jasno zašto vraćam mrtvog Apisa među žive Srbe, objasnio sam da je normalno da crvena ruka vrati crnu ruku. Ruka ruku mije, rekoh Vučiću. Drage su mi i crvene i crne ruke. Ali ne i žute. Idu mi na živce. Podsećaju me na onog žutog dezertera, partizana Borka. A ja sam isti Apis, samo leve orijentacije. I on je bio migrant, gazio je preko Albanije. Zato primenjujem meku politiku prema arapskim izbeglicama. Dajem im i platne kartice, da se naviknu na život u Srbiji. Em žive na budžetu, em na rate, što je dokaz da nisam zapostavio ni revolucionarni rad. To su moje internacionalne brigade. Ako ostanu duže, daću im i članske kartice Pokreta socijalista.
Zorana Mihajlović: Mnogi se klade da sam buduća srpska Kolinda. Ili je ispravnije reći da je Kolinda srpska Zorana? Nije nelogično. Plavuša sam, zgodna sam, za NATO sam i u Trilaterali sam. Baš kao i Kolinda. I politički sam neuništiva. Zato što sam na krsnu slavu, umesto popa, zvala Majkla Kirbija da seče kolač. Ko je opunomoćeni zastupnik Boga u Srbiji, ako to nije naš prijatelj Majkl? Kad pričamo o muškarcima, nisu svi isti. Napadaju me zato što sam žena, baš oni koji ne idu kod Kirbija da im služi kolače. Postoji i druga muška sorta. Oni ne vole da im ga Majkl zaseče, već se radije drže Čepurinove piroške. Pa se posle čude što su im gazdarice žene.
Nebojša Stefanović: Poligrafu, ja sam te rehabilitovao. Čim ovi iz opozicije počnu da nas napadaju, ja otvorim širom vrata policijskih stanica za naše članstvo. Prikačim ih još s vrata na moju mašinu. Misli narod da hapsimo svoje. Ili da merimo krvni pritisak i tako se solidarišemo sa šefom. Ali, mi beskompromisno teramo po svome. Svi smo zakačeni na poligraf. I čik, neka poligrafi pokažu da lažemo, ako smeju. Odmah ćemo da ih privedemo. Poligrafi, dakle, nemaju alternativu. Postavljaju oštra pitanja kao Milka Canić u „Slagalici”. Planiramo da ga pustimo u slobodnu prodaju, s reklamnim sloganom „Priključite se i vi”.
Bratislav Gašić: Poginuh na erotskom ratištu, nevin k’o Trnova Ružica. Ali ipak će moje slavno ime ostati zapisano u herojskoj istoriji srpske vojske: „Svoj politički život dao je kao prva žrtva seksualnog verbalnog delikta. Hteo je da novinarka klekne, ali je klekao on!” Zato, neka mi te žice sa strujom zakače na kolena, da mi kontrolišu puls. Neka me i bičuju tim žicama, hoću da patim, to je moj uslov. Batinih pedeset nijansi sivomaslinastog! Sruših se na zemlju i pomolih se vrhovnom i svevišnjem komandantu. Visok je oko dva metra. Priča se, inače, po gradu da će možda da me nasledi Lazanski. Teleprontovaće ga iz „Politike” u vladu. Idealan je kandidat. Razume se i u vojsku i u žene. Lazanski se saginjati neće!
Bojan Pajtić: Zašto sam zaslužio da vladam Srbijom? Pronađite mi tog mudraca koji je, poput mene, premijer Vojvodine već 11 godina, a svud okolo pričam kako sam opozicionar i da ne postoje fer izbori tamo gde ja vladam. Zato ću biti prva vlast koja će možda da bojkotuje samu sebe, to jest izbore. Inače vladam potpuno demokratski, a dokaz za to je da je i Borko Stefanović od mene pobegao u Prvu proletersku. I onog istoričara Bojana Dimitrijevića oterao sam u četnike. Izbacio bih iz DS-a i Boru Pekića, samo da je živ. I on je imao desna skretanja ka Nediću. Srbija je nezahvalna, ne zna koliku sam joj uslugu učinio. I to mi je hvala što se sada borim za cenzus nasušni. Svu zemlju su tokom moje vlasti pokupovali tajkuni i stranci, pa i ako Vojvodina pomisli da se ikad otcepi od Srbije, neće moći ove noći. Moraće da se otcepi od Miškovića, Koleta, Todorića i šeika.
Boris Tadić: Ipak sam vam obećao da ćemo se videti u drugom filmu. Sad glumim zajedno s Čedom. Mada uglavnom statiramo. Zato s nama hoće i Čanak i Zukorlić. Što ti je život. Izgubiš vlast i odmah igraš u „B” produkciji. Ali, sva četvorica sjajno glumimo opoziciju, takoreći otpisane. Čeda je isti Prle, ja sam Tihi. A šta drugo da radim? Svi moji su me napustili kada sam zglajznuo. Čak i Krle. Ali tu je Prle. Izdajnici su iste noći pobegli na zadnji izlaz i otišli kod Vučića. Sad mu celivaju ruku, ali će na kraju da mu odgrizu prst. Ipak se ne predajem. Govorim kako Srbija treba da uđe u NATO. Sad bih, što se mene tiče, uveo Srbiju i u NASU, samo da ponovo uđem u vladu. Naročito bih voleo da budem Dačić. Boris Dačić! Tako vam je kad se Srbi nacionalno pomire, kao Ivica i ja onomad, dok sam bio car. Sve se vrti oko vlasti. Kad sam se pogledao u čarobno ogledalo i upitao: „Dobro, bre, Srbi, zar više nisam najlepši na svetu!”, shvatio sam prokletstvo. Ili vladaš, ili si Snežana koja kuva i čisti za patuljcima.
Vojislav Šešelj: Istinski pobednik poslednjih četvrt veka u Srbiji sam zapravo ja. Osudili su me na smrt u Haškom tribunalu bez ikakve presude, ali sam ponovo vakrsao. Pogledajte me, rumen sam k’o jabuka. Možda zato što sam klao prasiće u Batajnici? Nego, hajde da vidimo ko to danas vlada Srbijom. Moj politički sin Toma je predsednik, a moj politički unuk Aleksandar je premijer. Naravno da mnogo više volim unuka. Sina i snajku ne mogu da smislim. Vučić i ne krije da sam mu omiljeni opozicionar, kao što sam nekada bio Slobi. Ali, Slobe odavno nema. Dok moji učenici vladaju, ja se sjajno zabavljam. Nekad sam kod Minimaksa pričao kako bih klao zarđalom kašikom, a danas koljem da prehranim dečicu. To je sudbina penzionisanih četnika. To mi je davno prorekao Orvel. Ili to beše Jovica Stanišić?
