Вечерас, у 20.45 по нашем времену, играмо то чувено финале. Ми и Американци, за олимпијску титулу у кошарци.
Чек, чек… сад неко може да утрчи са оним чувеним “Који то ‘ми’, па то су тамо неки момци који…”
Ми. Сви они што су некад били ми, и сви ови сада. И ватерполисти који љубе заставу у води. И кошаркашице које крећу по медаљу певајући “Марш на Дрину”. И екипа из ложе, коју не видимо, али која види све: професор Николић, Ранко Жеравица… И ови клинци што су по улицама играли коло, као кошаркашице пред олимпијским постољем. И оне маме и тате који су давали више него што је човек позван да да, само да би им деца остварила снове.
Да, сви ми. И тај један сан.
Наспрам “тима снова”, кажу.
Кажу и да је то злато њихово, да су сви остали само “изазивачи”. Да је њихово јер су га освојили пре четири године, јес’ да им сад играју само двојица која су играла тада, “ал’, опет” – нико им није ни до колена, “ако ћемо реално”.
Али, шта је уопште реално? Да ова наша Србија, таква каква јесте, деценијама напаћена, измучена, осиромашена, отписана, има четири репрезентације у Рију и све четири – освоје медаље!? То није реално. То је “лудо, буразеру, лудо”, што би рекли у цртаном филму. “Лудаци”, што би, у позитивном смислу, рекли неки наши олимпијци.
И сад, против тих несавладивих, екипе која има 12 пута више НБА играча него што их је у нашој дванаесторки, ми треба да послужимо као “изазивач”, као споредна улога?
Било је таквих ситуација у нашој историји, прилично. Рецимо, онај чувени Гвоздени пук је, ослобађајући Србију, у једном тренутку био расцепкан на четири дела, па је на ону једну четвртину, скоро уништену, кренуло око пет пута више непријатеља. А ови наши преци, израњавани, изгладнели и промрзли – залегли, па се скупили, чекали најпре. “Ако ћемо реално”, нису имали шта тад ни да траже. Али, извуче један наредник сабљу, па сам потрча напред. У то време, када се нисмо баш орловима поносили, него су старешине своје војнике звали “соколови моји”, видевши шта ради тај наредник, извуче и један капетан, старешина те четвртине, своју сабљу. Па се подиже, погледа све оне залегле војнике и само викну: “Ко је соко… нека шири крила!”. И полете.
Полетеше и соколови. У славу.
У победу, замислите.
Ал’, нису то тамо неки “давни, ко зна чији”. И то смо ми.
Ми смо и стихови Васка Попе, “Ко се не разбије у парампарчад, ко остане читав и читав устане, тај игра”. Ми смо и она бесмртна ложа, из које професор гледа своје ђаке. И она песма са усана кошаркашица. И она застава пред којом су пливали делфини. И онај јуриш соколова славних. И онај рвачки салто уназад. И она стотинка што није досуђена. И онај скок. И они кајакаши. И оно чудо од детета. И оно закуцавање. Знате већ које.
Ми смо, бре, наши.
Отуда и питање: чије је, бре, то злато?
“Али, ако ћемо реално…”, пробао би опет да се убаци неко. Али, убацивањима овде није место.
Овде има места само за онај дух игре. За поруку “Поздрав из земље кошарке”. За тактику на табли на којој пише само: “Срби лудаци”.
???????????????? pic.twitter.com/mVk3SQ3peG
— Vladimir Stimac (@stimac15) August 20, 2016
И за онај позив, век стар:
“Ко је соко… нека шири крила!”
Па, да видимо ми – чије је то злато?
Дарко Николић Блиц
