Поред тога што губи вернике, нарочито у Европи, хришћанство се суочава са алармантним недостатком свештеника. Многи од оних који обављају овај позив жале се да немају било какву подршку и да зато сагоревају на послу. Британски синдикат верских радника узбуркао је јавност оштрим критикама на рачун свог пословодства. Синдикалци у мантијама траже хитно повећање плата, јер како тврде, више од трећине свештеника једва спаја крај с крајем и принуђено је да тражи материјалну помоћ од добротворних организација, пише магазин Бизнис и финансије.
Бискуп Лари Дафи из епархије Клогер на северу Ирске покренуо је иницијативу да лаици католици могу да обављају верску службу приликом сахрањивања верника, а његовом захтеву се придружило још неколико епархија у овој острвској држави. Разлог је недостатак свештеника. Епархија Клогер има 37 парохија и 85 цркава, а свега 44 свештеника и два ђакона.
То значи, пише магазин Бизнис и финансије, да сваки свештеник ради најмање за двојицу, а често и више да би испунио своје дужности према верницима. Бискуп Дафи упозорава да ће тај проблем бити још већи, позивајући се на обесхрабрујућу статистику да због све слабијег интересовања младих за свештенички позив, његова епархија би могла да спадне на мање од 10 свештеника током наредних петнаестак година.
Упркос замеркама да традиционалне католичке сахране укључују мису коју може да служи само католички свештеник, предузимљиви бискуп тврди да тешка времена траже нова решења. Он је већ направио програм за обуку католика лаика како да обављају погребне верске службе. Дафи гарантује да захваљујући оваквој едукацији, „неће трпети квалитет услуга које се пружају породицама у тренутку смрти њихових ближњих“. Истовремено, то ће омогућити цркви да смањи своју зависност од свештенства и да уједно ојача осећај заједништва у парохијама.
Ирског бискупа подржавају и неке друге „колеге“, које такође сматрају да је тренутна ситуација неодржива. Наиме, Ирска тренутно има око 3,5 милиона католика и само 2.100 свештеника, од којих ће скоро 550 отићи у пензију у наредних 15 година. Притом, више до 300 католичких свештеника је наставило да ради и након пензионисања, јер нема ко да их замени.
Црква ће морати боље да се „брендира“
Несташица „духовног кадра“ не потреса само Ирску, потврђују подаци које Ватикан објављује у својим статистичким годишњацима.
Према прошлогодишњем извештају, у свету има нешто више од 1,3 милијарде католика, а један свештеник „покрива“ у просеку преко 3.200 верника. Број католичких свештеника расте још једино у Африци. То је донедавно био случај и у Азији, али сада и овај регион бележи пад, мада знатно мањи од онога на америчком континенту и поготово у Европи, где је осипање свештенства најизраженије.
Ипак, услуге свештеника су и даље најквалитетније у Европи, тврде у Ватикану.
Подаци показују да је у Африци један свештеник задужен за више од 5.000 верника, на америчком континенту за преко 2.000 њих, док у Европи један свештеник брине о 1.800 католика. Али боља сразмера на Старом континенту је последица тога што брже од броја свештеника опада број верника. Европа је прошле године била у минусу за 474.000 католика, што је скоро двоструко више у односу на губитак из 2022. године.
У овом врзином колу додатно забрињава податак да католичко свештенство постаје све старије, у свету је просек 46 година а у појединим западним земљама ближи се педесетој.
Зато више нису ретки гласови ни у самој Католичкој цркви да ће ова верска институција морати да прибегне много бољем „брендирању“, ако мисли да задржи старе и привуче нове вернике, али и свештенике. Учестала фраза у пословном свету да компаније воде „рат за таленте“, сада се увукла и у речник католичких гласила која прате актуелна догађања у верској заједници и црквеној хијерархији.
Свештеници „сагорели“ на послу
Проблемом зашто се осипају кадрови у свештенству позабавио се и Центар за примењена истраживања у Апостолству (ЦАРА), организација специјализована за научне студије о Католичкој цркви. Центар је урадио истраживање међу више од 5.000 католичких свештеника широм света о томе колико су они задовољни својим положајем, да ли евентуално планирају да „скину мантију“ и ако о томе размишљају шта су главни узроци.
Резултати су показали да је сваки пети испитаник – несрећан или незадовољан. Свештеници се жале да су у решавању бројних проблема препуштени сами себи, да су под огромним притиском не само у погледу дневних обавеза већ и могућности да одрже и унапреде веру у заједницама за које су одговорни. Неки тврде да због тога осећају све већи замор и недостатак мотивације, те да их изостајање подршке доводи до сагоревања на послу.
Други указују на проблеме које изазива генерацијски јаз међу свештенством. Они наводе да старији свештеници гуше сваку врсту креативности код млађих колега, које желе да иновирају начине за ширење „Божје речи“ у свету. Подмладак се жали и на квалитет наставе, односно да током студирања не стичу било какве практичне вештине за суочавање са реалним животом који их дочека у парохијама након дипломирања. Петина испитаника признаје да се преиспитује око тога да ли је промашило професију, али свега четири одсто анкетираних је било децидирано да „са овом памећу“ никада не би изабрало свештенички позив.
Према поменутом истраживању, скоро 80% свештеника је релативно задовољно својом финансијском ситуацијом, што делује логично за оне којима је важнија срећа на оном него на овом свету.
Завет на сиромаштво се испуњава дословно
Али и то има своје границе, показује писмо које су британски свештеници послали својим послодавцима, прозивајући их да потпуно игноришу погоршање животних услова које је донела вишегодишња светска криза. Синдикат верских радника Уните, који броји преко две хиљаде чланова, изазвао је велику пажњу у британској јавности када је послао захтев Надбискупском већу Енглеске цркве да се свештеницима хитно повећају плате, како би били у могућности да својим приходима покрију раст животних трошкова.
Британски медији тврде да овакав случај није забележен још откако је енглески краљ Хенри Осми основао Англиканску цркву у 16. веку, отцепивши се од духовне власти у Риму која није имала разумевања за његове слободоумне погледе на брачни живот.
У јавном писму које су потписали синдикалци у мантијама, истиче се да су значајно виши трошкови хране и енергије – за које нема назнака да ће почети да падају у скоријој будућности – довели многе свештенике и њихове породице у веома тешку економску ситуацију. Док Надбискупско веће тврди да према његовим анкетама већина верских радника „живи веома удобно“, представници синдиката истичу да више од трећине свештеника једва спаја крај с крајем.
Синдикалци се позивају и на извештај добротворне организације Цлергy Суппорт Труст, у којем се истиче да је прошле године помоћ тражило преко 5.000 англиканских свештеника, више него икада до сада. Другим речима, завет на сиромаштво се све више испуњава у дословном смислу.
Духовници на „лизинг“
Поред тога, у писму се критикује учестала пракса да се свештеници ангажују на одређено време, чиме се додатно увећава њихова егзистенцијална несигурност. Представници синдиката оцењују да корпоративна политика изнајмљивања радника „на лизинг“ свакако не приличи једној духовној организацији, посебно ако се има у виду да Енглеска црква располаже великим девизним резервама, „и сигурно може да приушти повећање плата и боље радне услове за све свештенике“.
Статистика у САД, где са недостатком свештеника кубуре и католичке и православне цркве, показује да је просечна годишња плата за ово занимање испод 50.000 долара годишње и да инструктори јоге, на пример, зарађују двоструко више. Америчке бискупије имају главобоље и око тога како да осигурају исплаћивање пензија у ситуацији када се удео пензионисаних свештеника удвостручио током последње четири деценије и тренутно на сваког пензионера долазе само два активна свештеника.
Shutterstock / Sophon Nawit
