Šesnaestogodišnja Darija Petrović kojoj je potrebna pomoć za lečenje u inostranstvu, objavila je danas na društvenoj mreži Fejsbuk, otvoreno pismo svim zvaničnicima u Srbiji. Njeno pismo prenosimo u celosti:
Počeću sa običnom početnom frazom, sa “poštovani” , mada mnogi ne shvataju šta ta reč uopšte znači.
Poštovani,
Predsedniče, Premijerko, Ministri, poslanici i svi zaposleni u Ministarstvima, doktori,…… koji ne dajete šansu za moje izlečenjem želim da vam se javno obratim.
Pitate se, zašto javno?
Zato što je milion puta zakucano na sva Vaša vrata, koja su bila zatvorena, za sve molbe i očajne krike moje majke, koja je tražila samo jedno, da spase život svome detetu. Zabarikirana vrat sistemom, obilnom administracijom, pravilima, propisima……… koje ne važe za sve i još svašta nešto, što je vrednije od mog života. Života deteta. Života dece.
Obraćam Vam se sa lično, JA Darija Petrović
I pitam Vas, svesna da neću dobiti odgovore na moja pitanja.
Zašto mi ne pružate šansu da živim, da budem koristan i ravnopravan član ovoga društva? Sa čime sam zaslužila sa svojih 16 godina da budem sistemski odbačena iz ovog društva? I to samo što sam obolela od neke bolesti. Bolesti koju mi VI ne dozvoljavate da se pronađe i možda izleči. Vašim pravilima, propisima, administracijom…… I opet se ponavljam, koja važi samo za nas male neprimetne članove ove sistemske zajednice.
Zašto me otpisujetem pre nego i što ste me upoznali i uverili se da i ja mogu da budem korisni član zajednice? Zašto mi ne pružate šansu? .
Ako već nećete da ni ispunite želju, da živim, bar mi dajte šansu, da se lečim, da pokušam, da se borim…. Pokažite mi da je moj život vredniji, od bilo koje administracije, propisa, sistema……..daj te mi šansu.
Znam da znate, jer vi sve znate, da 20. Avgusta, treba da idem na kliniku u inostranstvo, da idem da potražim moju izgubljenu šansu, za izlečenjem, koju mi VI niste pružili. Isto tako, znate da idem kao očajni prosijak, za kojeg su roditelji poslednjim vapajem “prosili”, iznoseći sve moje dijagnoze i sve u vezi mene u javnost, samo da bi spasli moj život. Da, prosili i prose, za moj život, ali su prvo kucali na sva Vaša vrata, koja ste Vi sistematski zatvorili ne razmišljajući i ne prepoznajući očaj roditelja koji moli da se spase život njihovog deteta.
Znam da znate, ali ne znate, a i neinteresuje vas, 20. avgusta NEĆU MOĆI OTIĆI NA KLINIKU, jer nismo uspeli. Uz svu podršku naroda koji se trudio, mi nismo uspeli. NISMO USPELI DA “ISPROSIMO” cenu moga života. Da nismo uspeli.
Zato želim, lično da Vas obavestimm, a znam i da vas ne interesuje NISMO USPELI.
Želim i da vam se zahvalim, što ste moje roditelje pretvorili u očajne “prosijake”, koji još očajnije puštaju krike vapaja, da spasu jedinu i najveću imovinu koja im je ostala. MOJ ŽIVOT
-Što ste nam svima, pa i meni, sistemski zatvorili sva vrata.
Da Vam se zahvalim, što ste moj život odbacili kao pocepanu krpu.
Što ste mi dodelili vreme čekanja, a koji nije moj saveznik, kao i vi.
Posebno da Vam se zahvalim, što mi niste pružili šansu i što ste pokazali koliko vredi za Vas moj život. Život jednog šesnaestogodišnjeg deteta.
Zahvaljujem se i na Vašem neprepoznavanju prioriteta, jer za mene je svaki život PRIORITET. Svako zdravo i školovano društvo PRIORITET, svaki gest humanosti i dobrote PRIORITET svaka dobra ljudska osobina PRIORITET, koju ste Vi očigledno izgubili na vašem putu lažnog uspeha.
Opet se ponavljam, javno Vam se obraćam jer ste sistenski zatvorili sva vrata za nas obične smrtnike koji nemaju, mame, tate, ujne, kume…..u vašem svetu lažnog uspeha i nedodirljivosti. U svetu gde je najmanje vredan ljudski život.
S`poštovanjem
Šesnaestogodišnja devojčica, obolela od neprepoznatljive bolesti, sa previse dijagnoza, intelektualno sposobna, koja možda sutra neće biti sa vama, a kojoj niste dali šansu za život.
Darija Petrović.
