Како можеш једном беспомоћном, слатком и милом бићу да наудиш? Лепо, са уживањем, само нек је болно, а што је то биће беспомоћније, монструм више ужива
Због све чешћих случајева злостављања животиња у Србији, једна суграђанка је осетила бес и потребу да се обрати онима који ово злостављање спроводе. Ево шта им је написала:
Људи су најгора врста која живи на земљи. Имамо најразвијенији мозак, тако да је кривица много већа. Ми поседујемо савест, бар неки од нас. Животиње се убијају између себе како би преживеле, то им је у природи. Брзо, ефикасно и са циљем – да једу.
Људски монструми туку, ломе, злостављају, малтретирају и „играју се“ са киселином. А тек тровање, срећни су као мала деца кад добију звечку.
Трзаји, бол, ране, грчење и те дивне црне, крупне окице које те гледају молећи за помоћ док ти поносно стојиш изнад њих. Браво јуначе, с*ебао си пса, ти си Бог. Каква супериорност, каква моћ, какав понос.
И да се разумемо, не постоје мали садисти и велики садисти. Све су то садисти, једино им је степен проблематичности другачији.
Највише мрзим онај људски шљам од 10, 15 или 18 година који је у пубертету, па их хормони терају на злодела. Нису они криви. Знам да не треба тек тако да баратам изразом мржња, али мрзим их. Шта друго да осећам? Жаљење? Нисам ја од те сорте.
Још када мучитељ убије пса на пример, па тело остане да лежи у локви крви јер се комуналци праве луди. Нека труне бре, све је то органског порекла. Мука ми је од људи и ове државе. Има ли овде још неког човека?
Највише волим оно „деца спалила штенце“. То јесте ружно, али шта сад, то су деца. Па да, купите им и лизалицу за сваког пса кога мучки убију. Прво пас, па онда бескућник, а ни тај мали социопата није кажњен. Ако он није, што би био други мали социопта, због обичног кера?
Па да сте га тад зауставили, можда никада не би убио човека. Мада ми је жалије због животиње, али то је посебна прича.
Ова деца су отишла предалеко, а родитељи су заказали у како волите да кажете својој „најбитнијој улози“ у животу.
Искрено речено, боли мене уво за ваше фрустрације из прошлости, трауме из детињства или потиснуте емоције, сви имају „тужну причу“, али не постају сви злотвори. Особа која је у стању да злоставља, мучи или убије животињу није способна да осећа емпатију. Таква „особа“ ће увек пронаћи разлог, односно рационализоваће свој поступак и не лаже! Она је уверена да је то исправно. Зато постоје луднице, затвори или антидепресиви. Да мало опусте мозак животињи која живи у заблуди да је људско биће.
Ја капирам да неког није волела мајка, да су га малтретирали у школи, да је одбачен, да нема паре, али назовимо ствари правим именом. Људи који уживају мучећи животиње или људи који уопште малтретирају животиње су болесници којима треба стати на пут. О методама можемо да расправљамо, али хајде да не жмуримо.
Ево типичног примера „рационализовања“ својх поступака под изговором „био сам дете“.
– Ја сам као мали, са 3,4 године отприлике, малтретирао пилиће и свиње ударајући их штапом. Неке сам комшијске пилиће и убијао нехотице, јер мало дете нема представу о смрти и штети, написао је бивши мали злотвор.
Опуштено друже, све ти је опроштено, ако си био дете, то се не рачуна, добићеш и и ти лизалицу. Само се питам, како ја нисам то радила? Сви смо некад били деца. Можеш да кажеш, мучио сам животиње као мали, више то не радим, али не можеш злостављање да оправдаваш тиме што си некад био дете.
Ајде да мало заменимо улоге, како се осећаш?
Ма уосталом, шта је филозофирам о животињама, када ви имате својих проблема, крпите крај са крајем сваког месеца, тешко живите, радите за мале паре. У праву сте, нека ради ко шта хоће јер има много битнијих ствари од керова, само немојте сутра да се чудите када ваша деца запале бескућника, потегну руку на вас или вас окриве да их нисте довољно волели. Боли ме уво, имам ја својих проблема.
Ј.Ј. Еспресо
