Kako možeš jednom bespomoćnom, slatkom i milom biću da naudiš? Lepo, sa uživanjem, samo nek je bolno, a što je to biće bespomoćnije, monstrum više uživa
Zbog sve češćih slučajeva zlostavljanja životinja u Srbiji, jedna sugrađanka je osetila bes i potrebu da se obrati onima koji ovo zlostavljanje sprovode. Evo šta im je napisala:
Ljudi su najgora vrsta koja živi na zemlji. Imamo najrazvijeniji mozak, tako da je krivica mnogo veća. Mi posedujemo savest, bar neki od nas. Životinje se ubijaju između sebe kako bi preživele, to im je u prirodi. Brzo, efikasno i sa ciljem – da jedu.
Ljudski monstrumi tuku, lome, zlostavljaju, maltretiraju i „igraju se“ sa kiselinom. A tek trovanje, srećni su kao mala deca kad dobiju zvečku.
Trzaji, bol, rane, grčenje i te divne crne, krupne okice koje te gledaju moleći za pomoć dok ti ponosno stojiš iznad njih. Bravo junače, s*ebao si psa, ti si Bog. Kakva superiornost, kakva moć, kakav ponos.
I da se razumemo, ne postoje mali sadisti i veliki sadisti. Sve su to sadisti, jedino im je stepen problematičnosti drugačiji.
Najviše mrzim onaj ljudski šljam od 10, 15 ili 18 godina koji je u pubertetu, pa ih hormoni teraju na zlodela. Nisu oni krivi. Znam da ne treba tek tako da baratam izrazom mržnja, ali mrzim ih. Šta drugo da osećam? Žaljenje? Nisam ja od te sorte.
Još kada mučitelj ubije psa na primer, pa telo ostane da leži u lokvi krvi jer se komunalci prave ludi. Neka trune bre, sve je to organskog porekla. Muka mi je od ljudi i ove države. Ima li ovde još nekog čoveka?
Najviše volim ono „deca spalila štence“. To jeste ružno, ali šta sad, to su deca. Pa da, kupite im i lizalicu za svakog psa koga mučki ubiju. Prvo pas, pa onda beskućnik, a ni taj mali sociopata nije kažnjen. Ako on nije, što bi bio drugi mali sociopta, zbog običnog kera?
Pa da ste ga tad zaustavili, možda nikada ne bi ubio čoveka. Mada mi je žalije zbog životinje, ali to je posebna priča.
Ova deca su otišla predaleko, a roditelji su zakazali u kako volite da kažete svojoj „najbitnijoj ulozi“ u životu.
Iskreno rečeno, boli mene uvo za vaše frustracije iz prošlosti, traume iz detinjstva ili potisnute emocije, svi imaju „tužnu priču“, ali ne postaju svi zlotvori. Osoba koja je u stanju da zlostavlja, muči ili ubije životinju nije sposobna da oseća empatiju. Takva „osoba“ će uvek pronaći razlog, odnosno racionalizovaće svoj postupak i ne laže! Ona je uverena da je to ispravno. Zato postoje ludnice, zatvori ili antidepresivi. Da malo opuste mozak životinji koja živi u zabludi da je ljudsko biće.
Ja kapiram da nekog nije volela majka, da su ga maltretirali u školi, da je odbačen, da nema pare, ali nazovimo stvari pravim imenom. Ljudi koji uživaju mučeći životinje ili ljudi koji uopšte maltretiraju životinje su bolesnici kojima treba stati na put. O metodama možemo da raspravljamo, ali hajde da ne žmurimo.
Evo tipičnog primera „racionalizovanja“ svojh postupaka pod izgovorom „bio sam dete“.
– Ja sam kao mali, sa 3,4 godine otprilike, maltretirao piliće i svinje udarajući ih štapom. Neke sam komšijske piliće i ubijao nehotice, jer malo dete nema predstavu o smrti i šteti, napisao je bivši mali zlotvor.
Opušteno druže, sve ti je oprošteno, ako si bio dete, to se ne računa, dobićeš i i ti lizalicu. Samo se pitam, kako ja nisam to radila? Svi smo nekad bili deca. Možeš da kažeš, mučio sam životinje kao mali, više to ne radim, ali ne možeš zlostavljanje da opravdavaš time što si nekad bio dete.
Ajde da malo zamenimo uloge, kako se osećaš?
Ma uostalom, šta je filozofiram o životinjama, kada vi imate svojih problema, krpite kraj sa krajem svakog meseca, teško živite, radite za male pare. U pravu ste, neka radi ko šta hoće jer ima mnogo bitnijih stvari od kerova, samo nemojte sutra da se čudite kada vaša deca zapale beskućnika, potegnu ruku na vas ili vas okrive da ih niste dovoljno voleli. Boli me uvo, imam ja svojih problema.
J.J. Espreso
