Starije generacije je itekako pamte, mlađe samo kroz priču. Svakako “Boleč mehana” je bila mesto gde su se održavala mnoga dešavanja, možda kovale i neke revolucije.
S obzirom da u svom nazivu ima turski naziv, ne zna se tačno koje godine i u kojem veku je nastala. Za nju su vezane mnoge priče. Jedna od njih govori o tome kada je jedna grupa boema, negde za vreme vladavine Miloša Obrenovića, svratila u mehanu i naručila nešto da pojedu i popiju. Kada su završili sa obrokom, pozvali su konobara da plate. Kada je konobar došao do njih oni mu kažu da im vrati kusur. Konobar im reče da nisu ni platili, ali su oni vršili na konobara pritisak i konobar ih upita a koliko treba kusura. Konobar im da tu svotu para koju su tražili. Kada su izašli ispred mehane, zapevaše boemi tada u glas: “Bog da prosti na Boleč mehanu, jesmo, pismo i kusur dobismo“. Od tada kad neko hoće da ispriča nešto šaljivo o Bolečanima, uvek koristi ovu anegdotu, odnosno ovaj izraz. Priča se i da je taj natpis stajao na ulazu dugo vremena u samu mehanu.
Od novije istorije je poznato da šesdesetih godina dolazi do rasformiranja Ugostiteljskog preduzeća “Grocka”, koje je imalo u svom sastavu objekte “Trskara”, “Alaska koliba”,” Donje Strnjike” i “Boleč mehanu”. Zakonom iz 1965. dozvoljeno je privatno ugostiteljstvo i ove prve tri kafane su izlicitirane a “Boleč mehana” kasnije, pošto je bila izgorela u požaru u jednom delu gde je bila vunovlačara ( Vunovlačar je zanatlija koji obrađuje vunu, a Vunovlačare su radionice koje su radile na pogon vode, slično vodenicama da bi kasnije radile na pogon elektromotora.).
Boleč mehana se nalazila na desnoj strani Smederevskog puta ka Grockoj, sto metara od raskrsnice skretanja za Boleč. Okrenuta je pravcem sever-jug i prizemna je zgrada sa visokim krovom na dve vode, koji je bio pokriven biber crepom. U zgradu se ulazilo na sredini objekta, dva tri stepenika ispod nivoa puta. Ulazilo se u jednu veliku prostoriju, koja je iz praktičnih razloga bila pregrađena jednom asurom, na jednu manju i na jednu veću salu, a postojala je i još jedna manja sala od 20 kv.metara. Celokupni objekat Boleč mehane imao je oko 250-300 kvadrata. Polovina zgrade gde je bila Vunovlačnica, nije se koristila posle tog požara. Zgrada jei pored toga zadržala svoj izgled. Vrata su bila masivna, polovina je bila u drvetu a gornja polovina je imala po dva stakla. Levo i desno od vrata bisli su masivni prozori, obezbeđeni rešetkama. Unutrašnjost prostorija bila je visine preko tri i po metra. Između prvog i zadnjeg dela kafane nalazio se jedan mali prolaz koji je bio pregrađen masivnim vratima, visine svega 1,5 metra što ukazuje da je taj drugi deo bio podrumski. Ispod središnjeg dela zgrade, nalazio se podrum u koji se ulazilo sa južne strane. Pedesetih godina, u najvećoj sali, levo i desno od ulaza, bile su naslikane slike. Na jednom zidu je bio naslikan motiv “Hvatanje Janka Gagića od strane Turaka“. Ta slika je bila dimenzija 4 x 1,5 m. Na drugom zidu je bila naslikana “Robinica Zlata”. Te slike je radio samouki umetnik iz Vrčina.
Boleč Mehana se nalazila na vrlo pogodnom mestu, na polovini puta između Grocke i Beograda, a preko puta se nalazila česma koja je imala obiman izvor. Sa leve i desne strane te česme su stojala dva amova za pojenje stoke, te su često tu svraćali ljudi sa konjskim kolima i pojili su stoku. Od te vode su se zidale i kuće, pošto u to vreme nije bilo dovoljno vode. Okolina je bila slabo naseljena, jer se Boleč tada nalazio oko kilometar od Smederevskog puta. Na tom mestu bilo je svega dve stra i tri-četiri nove kuće. Tek sedamdesetih godina, razvojem celokupnog društva, počinje gradnja vikendica i niče naselje. Od tada Boleč raste svakim danom sve više i više.
Boleč mehana, tačnije njen tadašnji zakupac je prešao 1971g. na novu lokaciju, stara “Boleč mehana” je postojala i dalje do nekih osamdesetih godina, kada se sama i srušila. Od kada je zakupac prešao na novu lokaciju, stara “Boleč mehana” i nije imala više zakupca.
EŽI
