Većina ne zna kada i zašto je nastao prvi maj ali svakako misli da je tekovina komunizma a za samo tridesetak godina naš narod je usvojio običaj da dočeka „uranak“ tako što će celu noć da pijanči a obavezan je i roštilj.
Dragi čitaoče moram da te razočaram odmah na početku ovog teksta. 1 maj je nastao u kapitalističkoj Americi kada su se radinici pobunili za osmočasovno radno vreme . Ovaj događaj se zbio u Čikagu davne 1886g. leta Gospodnjeg kada su se radnici bunili i štrajkovali da dobiju osmočasovno radno vreme. Praznik rada se slavi 1 maj kao međunarodni praznik radničkog pokreta. Poreklo ovog praznika vodi od 1. maja 1886. godine kada su stotine hiljada američkih radnika izašli na ulice Čikaga da bi zahtevali opšte prihvatanje osmočasovnog radnog dana. Nasilja nije bilo u subotu i nedelju 1. i 2. maja ali u ponedeljak, 3. maja tuča u kojoj su učestvovale stotine izbila je u Mek Kormik Riperu (Mc Cormick Reaper) između radnika članova sindikata, koji su sprečeni da dođu na posao i onih koji nisu pripadali sindikatu koje je Mek Kormik zaposlio umesto njih. Mnogobrojna i dobro naoružana policija brzo se palicama i vatrenim oružjem umešala kako bi povratila red. Ubili su 4 člana sindikata, a povređenih je bilo mnogo. Pobesneli zbog zločina policije, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom pozvala je radnike da se i sami naoružaju i u utorak uveče (4. maj) učestvuju u masovnim demonstracijama na Trgu Hejmarket (Haymarket). Izgledalo je da su demonstracije sa samo 3.000 ljudi bile potpuni promašaj. Ali pred kraj osoba čiji identitet nikad nije utvrđen (veruje se da je u pitanju policijski agent, provokator) bacila je bombu koja je ubila 7 i ranila 67 policajaca. Gradske i državne vlasti pohapsile su osam anarhista, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt. 11. novembra 1887. godine četvorica, uključujući Parsonsa i Spajsa, su pogubljeni. Svi pogubljeni zagovarali su oružanu borbu i nasilje kao revolucionarne metode, ali njihovi tužioci nisu našli nikakve dokaze da je iko od njih stvarno bacio bombu. 250.000 ljudi postrojilo se duž ulica Čikaga dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom, kako bi izrazili svoju posramljenost ovim velikim sudskim promašajem i svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.
Na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. odlučeno je: „Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost“. Od tada se svake godine obeležava tragični Hejmarketovski događaj kao dan međunarodne radničke solidarnosti u vidu demonstracija. Do današnjeg dana, kako u Srbiji, tako i u celom svetu, taj dan se obeležava u spomen mučenicima sa trga Hejmarket.
Nego da mi ostavimo prošlost i da kažemo nešto o današnjosti. Dok se u Francuskoj kao u drugim zemljama radnička klasa bori za svoja prava i sukobljava sa policijom organizovajući masovne demostracije da bi se poštavao mali običan radnik. Kod nas se radnička klasa se bori za bolje mesto u šumi , jeftinije meso u lidlu ,kao i sa mamurlukom i to su uglavnom oni koji rade u državnom sektoru. Međutim većina zaposlen u privatnom sektoru ne samo da rade za prvi maj nego i za Vakrs stim da imaju svakih 15 dana 1 slobodan dan uz minimalnu platu i naravno da nisu prijavljeni. Trebalo bi baš zbog tih loših uslova da zajednički radnici u našoj zemlji dignu glas i da traže bar ono što im je zakonom zagarantovano. Eto dragi čitaoče saznao si kad i zašto je nastao prvi maj i da nema nikakve veze sa telećim a ni svinjskim glavama niti sa prirodom a pogotovo ne sa tekovinama komunizma ali ima veze sa tobom.
Dok je Tito bio živ možda je i imalo smisla praviti roštilj za prvi maj i veseliti se međunarodnom prazniku. Međutim pozicija tadašnjih radnika i današnjih je izuzetno promenjena a situacija je toliko loša da se neki i raduju što je kiša jer nemaju ni za kilo mesa. Dok se nekolicina uglavnom nezaposlenih i penzionera buni za poštovanje radničkih prava većina roštilja ili ćuti jer svaki gazda ili robovlasnik će reći „ako ti nećeš da radiš ima ko hoće“. Nekako kad se to sve sagleda nije ni čudo što većina radnika i želi da radi negde drugde gde su njegova prava zagarantovana i gde može da živi od svog rada. Takođe na svim televizijama može se videti srećna lica onih koji roštiljaju iako je kiša nigde ni reči o radničkim pravima. Sve se više čini da se u medijima prvi maj promoviše u smislu da je to praznih ljubitelja prirode i svinjskih glava, rebaraca, butkica…
Bitno je da se niko ne buni da ima da se „mezne“ i popije plata će da potraje bar do petog u mesecu pa od petog kako se ko snađe. Eto došli smo do toga da prvi maj postane dan ljubitelja prirode i pečenja a ne međunarodni dan rada. Ne znam kako došli da umesto tekovine pobune radnika za bolji položaj došli do toga da to postane dan kad se ide na izlet u prirodu. Dragi radniče i čitaoče saberi se , samo zajedno možemo promeniti položaj radnika!
Za Žig Info:
Bajović Ivan
