Све рупа до рупе: у новчанику, у буџету, на лакту, на гаћама, у глави, у сећању, на картицама, о чарапама и да не говорим (мада можда дуго нисам секла нокте – проверити).
Од свих рупа, мени је некако најмилија она у глави. Само ми промаја смета. Све друго може да дође и прође, буде и не буде, деси се ил’ не деси, ал’ кад удари на синусе, веће муке нема.
Да је космичке правде, ја бих директно после објаве овог поста требала да одем у неку Швицарску бању на опоравак, ал’ не инсистирам толико на бањи, колико на чоколадама, за које знамо да поправљају расположење.
Боље расположење – мир у кући.
Добро, да је оне латинске БОНУС ПЕНИС ПАX ИН ДОМУС, био би пун погодак, ал’ шта ће мени пенис, кад ја могу вештачки да направим мир. Боље вештачки мир, него бонус пенис и то још у дому моме, јууу наопако деца да ме чују помислили би да их заиста нисам нашла у купусу!
А нисам. Донела ми рода, евоовогамикрстааколажем!
Опет, да је правде, због тог мог безгрешног зачећа, и то ДВА пута, ред би био да будем светица, да ме на иконе мећу, и да се свакомало крсте кад прођу поред мене и мог блаженог осмеха, дан да им улепшам, ноћ да олакшам.
Ал’ правда је слепа, то видимо и ових дана по новинама. Згазиш човека – ослободе те. Прегазиш девојку – ништа. Пребијеш жену – врате те да је опет пребијеш. Па опет. И опет.
И чему ја да се надам? Нит иконе, нит пениса.
Остају ми само рупе.
Неке да закрпим, неке да залијем бетоном, неке да покријем руком, неке да сакријем од погледа, неке да остану…јер нема за сваку рупу идеално решење, као што рецимо постоји идеално решење за Прокоп, БГДХ2О, жичару, брзи воз.
Ал’ то нису рупе!
То је скоро па Швицарска.
ЛаБиЛнА
