Век и по од почетка борба жена за своја права није завршена, тврде женска удружења. Захтеви и данас исти – 8 сати рада, 8 сати културе, 8 сати одмора. Међу младим женама празник није популаран.
КОЛИКО се ствари којима се жене посвећују свакодневно узимају здраво за готово подсетимо се барем једном годишње. На чувени Дан жена, осмомартовску параду каранфила и пригодних козметичких сетова у парфимеријама. Управо то, лагани осврт на Клару Цеткин, ред статистике о злостављаним женама и неравноправним шансама у послу, данас су преостале мрвице чувене женске борбе за своја права.
Дан жена је и даље „црвено слово“ у државним календарима Авганистанa, Кубe, Кинe, Казахстанa, Вијетнамa, Русијe… Уједињене нације прогласиле су 1975. за годину жена и тада на званичан календар УН уписале и Осми март.
Међу данашњим младим женама у Србији, овај празник баш и није популаран. Оне старије одмахнуће руком и рећи – Осмим мартом само смо се избориле за дупли посао. Да радимо више, живимо лошије и трпимо неправду. Ниједно удружење које се бави женским питањима, међутим, неће рећи да је битка завршена и да је обележавање 8. марта изгубило смисао.
– Данас овај празник и наш бунт против угњетавања имају смисла – каже Зое Гудовић, из „Реконструкције Женски фонд“. – Ми се боримо да праведније живимо, да живимо без страха од насиља, отказа, за здравстену заштиту, бесплатно образовање. Боримо се да у школе уђу предмети као што је живот без насиља и превенција од насиља, сексуално образовање. Наши захтеви ове године на маршу који организујемо поводом 8. марта, су – достојанствен рад, а не глад. Наши захтеви су увек били 8 сати рада, 8 сати културе, 8 сати одмора. Тако једно друштво има времена и простора да се развија.
Према њеним речима, то што су жене данас разапете на више страна није производ наметнутих улога, већ система који их разапиње. У владајућем систему, а то су партријархат и капитализам, треба много снаге да се деконструишу позиције моћи и контроле.
– Међународни дан жена обележавамо сваке године у Србији, баш из тог разлога што друштво треба да се еманципује и схвати да равноправни положаји у друштву могу да створе праведно друштво – каже Зое Гудовић. – Жене су се свих ових година, осим борбе за право гласа, избориле за образовање, боље плаћене позиције, политичку партиципацију, социјалну и друштвену признатост. Нараво, то је све процес и ми се као друштво развијамо, градимо и жене су те које треба да су свесне своје улоге и моћи у друштву да би до промена долазило.
А почело је побуном радница фабрике текстила у Њујорку, 8. марта 1857. године. Кренула је борба жена за своја права. Пола века и годину дана касније, 15.000 дама изашло је у протестну шетњу, захтевајући боље зараде, краћи радни дан и право гласа. Овај талас незадовољства узбуркавао је америчко друштво и наредне године.
На иницијативу Социјалистичке партије Америке, 28. фебруара 1909. обележен је први Дан жена. Идуће године у Копенхагену, на Међународној конференцији радних жена, Клара Цеткин, вођа Женске канцеларије Социјал-демократске партије у Немачкој, изнела је предлог да се подржи Међународни дан жена. Одлуком Међународног секретаријата женске интернационале, 1921. године, установљен је 8. март као Међународни дан жена.
ПРАЗНИК У 55 ЗЕМАЉА
МЕЂУНАРОДНИ дан жена званични је празник у 55 земаља света – од Албаније и Алжира до Вијетнама и Замбије. У земљама „западне демократије“ прослављао се све до педесетих и шездесетих година прошлог века, али је његов значај опао појавом модерног феминизма. У Индији се и даље одржавају велике параде, у Уругвају концерти. Италијанкe на овај празник традиционално добијају букет мимоза. А у Америци и Великој Британије постоје слични празници, попут Дана мајки.
(novosti)
