Sada je ukočilo na trideset i nešto, te me peć ljubomorno gleda, dok mi klima postaje najbolji drug. Tako to biva. A kako bih prebrodila što lakše ove vrele, letnje dane, „bacih“ se na čitanje literature od koje bi trebalo kanda da se „smrznem“ od straha ili već nešto slično. I počeh od opusa Stivena Kinga. Bilo mi je malo dosadno, a i već sam prestala nešto da se plašim mraka, nakon drugo, dugo, dugo truda da to postignem, te odlučih da obnovim strah, pa da čitam dela poznatog kralja horora i da me bar počne od nečeg drmati jeza i drhtavica na ovih trideset i kusur u plusu. Krenuh redom – „Keri“ („Carrie”), „Isijavanje“ (“The Shining“)….. sada upravo „Mizeri“ („Misery“) „nastupa“ i sve vidim Keti Bejts (Ketlin Dojl Bejts, Kathy Bates) i Džejmsa Kana (Džejms Langston Edmund Kan, James Langston Edmund Caan) kako maestralno interpretiraju likove iz knjige – Eni i Pol, u ekranizaciji knjige iz 1990. godine – i kako mu Eni/Keti preteći prilazi, dok Pol/Džejms leži u krevetu polomljenih nogu i niko ne zna gde je, a ona želi od njega da napiše drugačiji kraj knjige, kraj koji bi se njoj svideo, inače….
Vau, koji opis straha od obožavalaca. Doduše, ima i njih raznih. Prosto čovek kada ovako nešto pročita samo želi da živi miran, povučen i apsolutno anonimni život. Imamo mi ljudi razne strahove. Fobija, do fobije. Neko od mraka, neko od visine, pa su tu od paukova, pasa i ostalih živuljki, te od otvorenog/zatvorenog prostora…. Ali pročitah skoro u jednom tekstu da imaju u Japanu vrlo zanimljiv strah – strah dok sede u toaletu na ve-ce (wc) šolji. Da, upravo tako, jer, u tekstu dalje navode, da se kod njih tradicionalno veruje da se duhovi kriju u toaletu i onda, dok „ispunjavaju svoje obaveze u rezidenciji“, razmišljaju da li to nešto u hodniku ispred šuška i misle da to nije možda kućni duh koji šuška. I tako su se dosetili da, pod motoom „preplašite svoje strahove“, na tržištu ponude toaletni papir na kojem su štampane horor priče. Aha, sad se setite da vam je vaša Neda o tome već pisala (Nedine „rezidencijalne“ vragolije) i da bi to bila baš zanimljiva ideja, da se na toalet papiru štampa neko zanimljivo štivo za čitanje ili pak imena i nazivi pozicija u društvu, te da se koristi u terapeutske svrhe – davanja sebi oduška, jer videh da neki počeše kod nas već na toaletnom papiru da štampaju imena, pa bi mogli samo da prošire ponudu. Eto, kada Japanci mogu tako strah da teraju, što ne bi i mi dali malo smeha, dok se obavlja „težak posao“ u jednoj od posećenijih prostorija svakog doma. I nije kod njih štampana bilo čija priča, već su počeli sa devet rolni na kojima je odštampano po jedno poglavlje horor priča Kođi Suzuki (Kôji Suzuki, 鈴木 光司) , autora poznate horor trilogije „Krug“ (リング, „The Ring“), po kojoj je 1998. godine snimljen istoimeni film u Japanu, a 2002. godine je urađen i rimejk, odnosno američka verzija filma pod istim imenom, te su zatim rađeni i nastavci.
Japanci jesu majstori horora, ali nekako ne bih u tim prilikama da se tresem od straha, već pre od smeha. Bude nekako lakše.
Vaš „ekspert“ za pravila Neda
