Toliko mi prija ovo vreme da sam jednostavno odložila ova nova tehnička pomagala i provodila više vremena sa ljudima, stvarnim ljudima, a ne pikselima i bajtovima, i u prirodi, malo pored reke hraneći ovogodišnji rod komaraca. Pa tako „napunjenih baterija“ reših da vidim šta mi radite i da vas pozdravim.
Nekako mi je baš prijalo da uz umirujuće zvuke, po neko pivce i grickalice, pročitam i neku knjigu i evo još mi je rečenica iz jedne knjige ostala urezana u sećanje: „Kupujem, dakle postojim“. Da, tako je pomislila Sara Kipling, jedan od likova iz knjige „Nek se igra završi“ (“Before the fall” – tačniji prevod bi bio „Pre pada“) autora Noa Holija (Noah Hawley).
Toliko zanimljivih pitanja je na lep način obrađeno u ovoj knjizi, a sve kroz prizmu jedne avionske nesreće. I da ne bih kvarila dalje za sve one koji bi da je pročitaju, pa otkrila previše od radnje, moram reći da je radnja tako lepo uobličena da samo „teče“ i slike pred očima promiču, kao da gledate film, a ne da čitate. Doduše, nije ni čudo što je stil pisanja autora tako pitak, kada je Noa Holi i autor scenarija za različite televizijske serije, od kojih smo mnoge gledali i mi ovde – „Fargo“ („Fargo”, od 2014. godine, inspirisana istoimenim filmom iz 1996. godine po scenariju i u režiji braće Koen), „Legion“ („Legion”, od 2017. godine, bazirana na Marvelovim stripovima), radio na scenariju i serija „Bouns“ („Bones” ili „Kosti“, od 2005. do 2008. godine, a 2017. godine je serija završena nakon 246 epizoda „spakovanih“ u 12 sezona, ime serije potiče od nadimka glavnog lika forenzičkog antropologa i forenzičkog arheologa Temperens Brenan – dr Temperance “Bones” Brennan, a interpretirala ju je Emili Dešanel – Emily Erin Deschanel. Zanimljivo je da je rađena po pričama Keti Rajh – Kathleen Joan Toelle Reichs), zatim, serije „Neobični“ („The Unusuals“, 2009. godine) i „Moja generacija“ („My Generation“, 2010. godina).
Ali da se vratimo toj rečenici, koju je autor dodelio liku Sari, ženi imućnog biznismena, koji biva optužen za razne malverzacije i pranje para određenim grupama ljudi sa kojima bi vas mama savetovala da se ne treba družiti, i koja shvata da gubi smisao života, te da je nekako njen život postao – Kupujem, dakle postojim. Iskorišćena je zanimljivo dobro poznata izreka Renea Dekarta (lat. Renatus des Cartes, franc. René Descartes) francuskog filosofa (namerno pisano filosofa, jer bi tako trebalo i da čitamo, budući da potiče od dve reči grčkog porekla φίλος – phileo – ljubav, voleti, želeti i σοφία – sophia – mudrost što znači na starogrčkom φιλοσοφία – filosofija – ljubav prema mudrosti ili težnja prema mudrosti, a na latinskom philosophia, pa ono filozofija češće korišćeno treba znati da smo preuzeli iz nemačkog jezika, iako na grčkom zofija – ζόφος – zophos znači mrak, tama, te bi ispalo totalno drugo značenje reči filosofija, zar ne?), matematičara i naučnika, koja glasi Cogito, ergo sum (latinski, čita se Kogito, ergo sum u značenju Mislim, dakle, postojim) i koju je uobličio, te time promenio i tok evropske misli, u svom delu „Principia philosophia“ („Načela filosofije“) iz 1644. godine. Te se i sama zapitah da nismo opet promenili tok misli, da tako kažem?
Pa, da. Dekart je učinio jednu promenu, a novo vreme sa onim „Kupujem, dakle postojim“ sve je preokrenulo u neku novu dimenziju. Zar razmišljanje nije više važno? Možda kartice i keš preuzimaju primat i ne mora se ni razmišljati samo na sto onako zveknuti koju hiljadarku već neke valute i sve je rešeno, a vrednost se posmatrati kroz prizmu broja cifara na računu i mogućnosti kupovine svega do čega se „šapom“ može dopreti? Da li više nije bitno da li je broj kojim ocenjujemo nivo nečije inteligencije dvocifren ili trocifren, već da li je bankovni račun mnogocifren, da tako kažem, odnosno napišem? Da li postojimo samo ako možemo da kupimo nešto što je pitanje da li uopšte i želimo, i još važnije, da li nam uopšte i treba? Uostalom, zar se kvalitet života u zemljama nije počeo ocenjivati po kupovnoj moći – ono „cena“ korpe i kolika su primanja? Nekako smo sve pretvorili u „hladne“ brojke i kalkulacije i ljudsku vrednost smo počeli posmatrati kroz brojeve, matematičke proračune, pa smo izgleda i ono Dekartovo Mislim promenili u novo, kapitalističko, potrošačko Kupujem. Ali najvrednije se ne može kupiti i to nije samo priča, već istina.
Mir u duši – neprocenjiv i nema ga na štandu sa novim cipelama. Savest nije u gondoli sa vrhunskim pićima, iako mnogi često tako pokušavaju da joj uguše vapaje nakon „produktivnog“ radnog dana. Emocije nisu na sezonskoj rasprodaji. Ljudskost ne možete naći ni u jednoj fensi radnji po bilo kojoj ceni. U tolikoj jurnjavi za posedovanjem zaboravili smo da je jedino što možemo bar malo da posedujemo, bar malo da savladamo i naučimo kako da koristimo samo mi sami i naša percepcija svega oko nas, a to opet dovodi do Dekartovog Mislim, a ne do onog Kupujem. Te se, a kako vaša Neda i ne bi, setih i filma „Džounsovi“ („The Joneses“) iz 2009. godine. Idilična porodica Džouns, reklo bi se – mama Kejt Džouns (Kate Jones – Demi Mur – Demi Moore), otac Stiv (Steve – Dejvid Duhovni – David William Duchovny), ćerka Džen (Jenn – Amber Herd – Amber Laura Heard) i sin Majk (Mick – Ben Holingsvort – Benjamin Allen Nicolas Hollingsworth), a ustvari grupa agenata za prodaju, koja živi kao porodica i infiltrira se u komšiluk kako bi što bolje prodavala proizvode i povećala svoju produktivnost, jer na nenametljiv način počinju druženje sa komšijama i kao slučajno počnu reklamirati, odnosno hvaliti se sa novim sitnicama koje su kupili, a ustvari ih prodaju, i time pokreću praktično takmičanje u kraju, koja obiluje ljudima iz više srednje klase, da kupuju i kupuju i kupuju, dok jedan od komšija ne bude izvršio samoubistvo usred prezaduženosti kupujući sve na šta mu je Stiv skretao pažnju. Zar marketin nema više granica i zar moramo non-stop nešto novo posedovati kako bismo se osećali dobro?
Nekada je bila dovoljna reč, prijateljski razgovor i ona naša famozna kafa, koja je rešavala mnoge probleme i nije bilo bitno koliko ko zarađuje, šta nosi, šta vozi, već šta govori. A da bi govorio, trebalo je da Misli i da time pokaže da postoji, jer misao je još nešto što ne možete kupiti. Uostalom, i Branislav Nušić (Alkibijad Nuša, cinc. Alchiviadi al Nuşa) je pisao o tome u komediji u četiri čina „Dr“ 1936. godine, koju ekranizovaše 1962. godine u režiji Sofije Soje Jovanović.
Vaš „ekspert“ za pravila Neda 21. jul 2019. godine
