Tako je svake godine od kada pamtimo, bar mi neki, i nije to ništa novo. Ali sada postoji i taj fenomen „prolećnog umora“, te pored „jesenjeg bluza“, „zimske depresije“ i letnjeg računanja vremena, čini kvartet i daje nam zanimljive teme za razgovore sa poznanicima. Niko neće spomenuti da svi ti simptomi pre mogu biti problem manjka vremena za odmor, stresa, koji je toliko postao deo svakodnevnice da je pre neka vrsta epidemije, a ne nešto što samo određene ljude mori i određene profesije, zatim neizvesnosti, konstantne neizvesnosti, u vezi svega što nas okružuje, pa i međuljudskih odnosa, što počinju i životinje da osećaju i samo pogledajte kakve su njihove reakcije postale…
Jedino se ovo letnje računjanje vremena može upisati u problem, jer povrh svega što nas mori još se neko setio da nam mazne i taj jedan sat od sna. Kao da imamo vremena na pretek za odmor, pa eto dajemo tih 60 minuta gratis, jer pobogu nećemo iskoristiti sve sate dnevnog svetla, iako idu lepši dani i sunčanih sati će tek biti sve više i više, te će biti i iskorišćeni, sigurno. A tek kada se setim klimatizovanih prostora, auuu! Jeste blagodat što su različiti klima-aparati stvoreni, ali nije to baš lako organizmu. Biva našim krvnim sudovima veoma zanimljivo tada i imaju pravo razgibavanje, te se malo šire, te se malo sužavaju i eto pritisak koji oscilira, eto glavobolje, a ne dao Bog i ozbiljnijih problema. Ali svi hrle u klimatizovano i kako onda da se telo privikne na temperaturu?
Elem, zato vaša Neda slabo voli ići po takvim krajevima i vešto izbegava „veliko“ i „šljašteće“ što mami i nudi „od igle do lokomotive“, kako su umeli reći moji stari. Sigurno ima onih koji ne mogu da veruju ovim mojim rečima, ali tako je. Više volim male radnjice u nekoj uličici, autentične, samo svoje, jedinstveno sređene, a u kojima se osećaš onako opušteno i satima možeš biti u njima, iako ti se učini da si tek ušao. Setim se uvek, a neki će se sigurno isto setiti, one divne antikvarnice u Knez Mihailovoj ulici, na samom ćošku. Miris starih knjiga, police i stolovi prepuni različitih izdanja, sa posvetama, toliko istorije što nose sa sobom, na različitim jezicima…
Sate i sate sam tamo umela da provodim. Mir, poštovanje prema pisanoj reči, dela koja se teže nalaze ili nema puno njihovih reizdanja… Eee, ali sada je nastupio kult novog. Svega novog. „Izmisli“ sebe novog. Uradi na sebi nešto što će biti novo. Budi večno mlad i nov. Kult spoljašnjeg i materijalnog, kult kvantiteta, a ne kvaliteta, kult tela, a um je postao suvišan ili to bar neko želi tako da nam nametne. Pa se gledaju godine, da li neko ima bora, sedih u kosi, zategnutost mišića, gram viška, kakvu odeću nosi…
Sve što ih interesuje jeste ta forma, slabo nešto neko pita za suštinu. Bilo je toga i ranije, ali smo se šalili na račun onih koji bi uzeli ključeve jugića i nakačili privezak be-em-ve-a kako bi neke cure to veče pomislile da oni voze neka od „onih“ kola i „puni“ su love, dok sada to postaje „zakon“. Naravno, još bolje ako imaš takva kola, pa bude kao u onom vicu kada dvoje ljubavnika leže u krevetu i on joj saopšti da ima nešto da joj kaže i tu sledi značajna pauza tokom koje se ona unervozila šta li će joj on reći i kada joj saopšti da je oženjen, ona odahne od olakšanja i prokomentariše da ju je prepao, jer je pomislila da će reći da „mečka“ nije njegova. O, da, ima i toga dragi moji. Ma, šta pričam, odnosno pišem, toga je uvek i bilo – neki su jurili bogate udavače, neke su jurile bogate mladoženje i izgleda da je to u ljudskoj prirodi. Ali niko nije jurio da izgleda večno mlad. Naprotiv, u neka ranija vremena ljudi u izvesnim godinama su bili cenjeni baš zbog svojih „sedih vlasi“, kako se umelo reći, odnosno zbog iskustva, „pređenih kilometara“, kako god to nazvali, te je postojalo u ono staro vreme veće staraca. Iskreno, nije to ni bilo tako davno. Svaka kuća i na ovim prostorima u kojoj je živeo neko sa dosta „nakupljenih“ godina u krštenici cenila je tog člana i slušala. Naravno, ne treba sada slepo slušati, ali treba saslušati, jer prođoše ti ljudi kroz sve i svašta, naročito na ovim našim nadasve zanimljivim prostorima, te imaju i po koju pametnu prozboriti nama u srednjim godinama i mlađima. Kažemo da su se vremena promenila. Pa, i nisu toliko. Međutim, neki nameću kult tela i mladosti. Da svi izgledamo da nam je eto svega 25 godina.
Eto, pade mi ta cifra prva na pamet, jer se setih filma „Preostalo vreme“ („In Time“, prevođeno i kao „Na vreme“) sa Amandom Sajfred (Amanda Michelle Seyfried) i Džastinom Timberlejkom (Justin Randall Timberlake) u glavnim ulogama iz 2011. godine, u kojem se radnja baš i vrti oko vremena, jer je jedina valuta postalo vreme. Da, vreme koje nam je ostalo na ovome svetu.
Svi do dvadeset pete lepo žive, a onda počinje sat da otkucava, sat koji im se nalazi na podlaktici i imaju još svega godinu dana života, te ako hoće da prežive dvadeset šestu godinu većina mora raditi kao roblje u nehumanim uslovima ili se kockati, dok ljudi oko njih padaju po ulici kao snoplje kada im istekne i poslednji sekund života. A postoje, kao i uvek, oni koji od toga zarađuju i žive u drugoj zoni, iza obezbeđenja, kao u bajci, sa eonima na svojim računima. Ali, svi izgledaju kao da su zaleđeni u dvadeset petoj godini, jer niko fizički neće ostariti, ma koliko mu vremena preostalo. Pa se ne zna po izgledu ko je kome majka, otac, dete, unuče, jer svi uvek izgledaju kao da im je dvadeset pet godina. Ajoj, dosade. Pa, nema onda više potrebe za svim onim puderima da se sakriju sve veće i veće brazde po licu, svi su večni mladi ili bar dok im sat još kuca.
Režiser i scenarista filma je Endru Nikol (Andrew M. Niccol), koji je isto napisao scenario i režirao i film „Gataka“ („Gattaca“) iz 1997. godine u kojem se spominje eugenika u svom povoju, jer će deca biti genetski poboljšana da ne bi imala neka oboljenja i da bi bila praktično rečeno savršena, pa glavni lik Vinsent Frimen (Vincent Anton Freeman), kojeg u filmu interpretira Itan Houk (Ethan Green Hawke), žarko želi da bude astronaut.
Međutim, mlađano momče Vinsent ima zdravstveni problem, jer je rođen pre nego što su počele genetske manipulacije, pa nije „savršen“ kao njegov mlađi bata, te on uzima identitet i još po nešto genetskog materijala od „savršenog“ Džeroma Moroa (Jerome Eugene Morrow), koga interpretira Džud Lou (David Jude Heyworth Law), koji beše poznati plivač, ali sada paralizovan zbog saobraćajne nesreće. Uspeo je Vinsent, uprkos svojim zdravstvenim manjkavostima i genetskom „nesavršenošću“, da nadmudri sve te „savršene“ genetske primerke i da otputuje, kao što je uvek i hteo, i pokazao nam je da nije važno da li srce malo preskače, da li možemo uopšte istrčati i polumaraton, a kamoli ceo maraton, da li nosimo naočare i koliko su stakla deblja svake godine ili ne, da je najbitnije kefalo, odnosno pamet i rešenost da se nešto učini. Tako da džaba njima njihova savršenost, kada nisu mogli videti očigledno, a Vinsent je uposlio ono što je imao – pamet svoju i pokazao je da ni genetska manipulacija ne može učiniti ono što nam daje Onaj odozgo i što nas čini unikatima, a ne fabričkim produktima. Te, čemu i taj kult mladosti i tela? Da li to svi trebamo biti isti i živeti večno? Ajme, koja bi to dosada bila!
Vaš „ekspert“ za pravila Neda
