Да, оне серије која има тако памтљиву музику од које ме и данас подилази језа. Не знам за вас, али када ме је једном пробудила из дремежа толико ми се после урезала у меморију да увек када је нешто у мојој околини чудновато, мистериозно или мало сабласно чула бих тај звук, као аларм на колима.
Оригинална верзија од 1959. до 1964. године је била урађена у црно-белој техници и некако ју је то чинило још језовитијом. Приче са ивице…хууууу….
И онај увод: „Неко је закључао ова врата кључем маште. Иза њих је друга димензија, димензија звука, димензија вида, димензија ума. Улазите у земљу и сенки и супстанце, ствари и идеја. Управо сте прешли у Зону сумрака.“ (А постоји и ова верзија превода на нету: „Постоји пета димензија, непозната човеку, огромна као свемир и вечна као бескрај. То је простор између светлости и сенке, науке и празноверја. И налази се између понора људских страхова и врха његовог знања. Ово је диманзија маште. То је област коју називамо: Зона симрака!“)
Наравно, као дете техниколор генерација гледала сам и епизоде снимане у другом покушају враћана серије на мале екране од 1985. до 1989. године, као и трећем 2002. године, и када се појави лик-наратор и почне она уводна прича карактеристична за сваку епизоду, нешто као: „Неки гурају за оно што им треба, неки гурају за оно што хоће, неки људи као Питер Џ. Нованс само гурају. Ако то раде довољно јако и довољно дуго нешто ће можда гурнути назад из Зоне сумрака.“ (мало неспретно и грубо преведено из прве епизоде, прве сезоне из 1985. године у којој глуми Брус Вилис) затекнем себе у тренутку када видим да би лепо од мог живота могли снимити читаву нову сезону „Зоне сумрака“.
О, да.
И то да почиње како лежим и спавам, а чује се наратор и креће са уводом нешто као – многи се јављају на огласе за посао, многи конкуришу, неки одустају, неки као Неда не, и ако довољно буду истрајни, можда, само можда, неки позиви за посао буду из Зоне сумрака.
Е, драги моји, верујте ми на неким разговорима на којима са била мислила сам да је потребно да почнем да штипкам подлактицу како бих проверила да ли сањам или се то стварно дешава.
Било је ту свега, разних питања. Од тестова, који немају никакве везе са послом за који сам конкурисала, преко испитивања о личном животу и чак и планирања самих могућих послодаваца где бих то могла да живим, преселим се, удам или не удам, имам или немам деце, да сам помислила да нисам можда погрешила канцеларију и отишла код неке локалне проводаџике, те до занимања потенцијалног послодавца да ли бих написала неколико поглавља у њиховој књизи, која није део описа посла на који сам конкурисала, а занимљиво је да сам неколико пута била и саветник, психолог и слично на неком од тих разговора, као и да сам била понуђена и ручком, да, а не само уобичајном кафом, чајем и соком.
Да, да, било је свега. А неке ситуације сам приписивала свом умору од превоза, јер ни штипање није више помагало, те више нисам била сигурна да ли сам развила способност сомнамбулизма, фенси речено или просто месечарења, те сам још у неком од својих живописних снова, а наравно увек је ту била и мени драга опција да сам просто народски речено одлепила, па ко вели на време да назовем неку од установа и да ме у белој кошуљици лепо људи испрате и прегледају ову моју ћулумину има ли тамо ичега или постадох као Хомер Симпсон, па само имам жицу иза очију да ми држи уши на месту.
Елем, такве ситуације су биле на разговорима да сам добијала предавања о наталитету, чучавцима, распитивања о женском погледу на непристајање на одређене интимне односе, жаљење на неке личне проблеме, где ми је дошло да извадим блокче и кренем лагано са записивањем, тихим, периодичним потврђивањем, као што видех да раде неки психотерапеути, и наравно размишљањем како да читава изађем из те ситуације.
На те ствари нас није нико припремио.
Сви причају о неком Си-Ви-ју (CV – лат. Curriculum Vitae – што значи биографија или буквално ток живота или животопис), о фамозном пропратном писму и лепој фотографији, а нико никога неспрема за оно шта ће се све стварно десити на тим разговорима, јер има свега и свачега, а верујем да су и ваша искуства живописна као и моја.
Те тако најава нових епизода „Зоне сумрака“ дадоше ми идеју да им предложим по неку занимљивост за нове епизоде, јер има их овде код нас како хоћете.
Довољно је ујутру само отворити очи и видети да све оно што су нас некада с краја ХХ века учили да је морално, културно, васпитано, позитивно, пожељно, сада није ни близу ономе што пропагирају и када упалимо ову занимљиву кутију пуну електронике схватимо да смо у некој другој димензији, дефинитивно.
А све ми почне изледати као буђење главног лика Џоа у филму „Идиократија“ („Idiocracy“), којег глуми Лук Вилсон (Luke Wilson), након што су га одабрали, заједно са „лаком“ женском Ритом, за опусног кунића у тајном војном експерименту хибернације. Након 500 година Џо и Рита се буде и ето шока – ништа није као што је некада било, а они испадоше двоје најинтелигентнијих људи на земљи, јер је до те 2505. године, када се радња филма дешава, интелигенција рапидно опала и њих двоје стижу и до Беле куће и значајних места у државној управи.
Па, желим вам леп одлазак на спавање и још занимљивије буђење, где год то било, хи, хи, хи, хи 
Ваш „експерт“ за правила Неда
28. фебруар 2019. године
