Da, one serije koja ima tako pamtljivu muziku od koje me i danas podilazi jeza. Ne znam za vas, ali kada me je jednom probudila iz dremeža toliko mi se posle urezala u memoriju da uvek kada je nešto u mojoj okolini čudnovato, misteriozno ili malo sablasno čula bih taj zvuk, kao alarm na kolima.
Originalna verzija od 1959. do 1964. godine je bila urađena u crno-beloj tehnici i nekako ju je to činilo još jezovitijom. Priče sa ivice…huuuuu….
I onaj uvod: „Neko je zaključao ova vrata ključem mašte. Iza njih je druga dimenzija, dimenzija zvuka, dimenzija vida, dimenzija uma. Ulazite u zemlju i senki i supstance, stvari i ideja. Upravo ste prešli u Zonu sumraka.“ (A postoji i ova verzija prevoda na netu: „Postoji peta dimenzija, nepoznata čoveku, ogromna kao svemir i večna kao beskraj. To je prostor između svetlosti i senke, nauke i praznoverja. I nalazi se između ponora ljudskih strahova i vrha njegovog znanja. Ovo je dimanzija mašte. To je oblast koju nazivamo: Zona simraka!“)
Naravno, kao dete tehnikolor generacija gledala sam i epizode snimane u drugom pokušaju vraćana serije na male ekrane od 1985. do 1989. godine, kao i trećem 2002. godine, i kada se pojavi lik-narator i počne ona uvodna priča karakteristična za svaku epizodu, nešto kao: „Neki guraju za ono što im treba, neki guraju za ono što hoće, neki ljudi kao Piter DŽ. Novans samo guraju. Ako to rade dovoljno jako i dovoljno dugo nešto će možda gurnuti nazad iz Zone sumraka.“ (malo nespretno i grubo prevedeno iz prve epizode, prve sezone iz 1985. godine u kojoj glumi Brus Vilis) zateknem sebe u trenutku kada vidim da bi lepo od mog života mogli snimiti čitavu novu sezonu „Zone sumraka“.
O, da.
I to da počinje kako ležim i spavam, a čuje se narator i kreće sa uvodom nešto kao – mnogi se javljaju na oglase za posao, mnogi konkurišu, neki odustaju, neki kao Neda ne, i ako dovoljno budu istrajni, možda, samo možda, neki pozivi za posao budu iz Zone sumraka.
E, dragi moji, verujte mi na nekim razgovorima na kojima sa bila mislila sam da je potrebno da počnem da štipkam podlakticu kako bih proverila da li sanjam ili se to stvarno dešava.
Bilo je tu svega, raznih pitanja. Od testova, koji nemaju nikakve veze sa poslom za koji sam konkurisala, preko ispitivanja o ličnom životu i čak i planiranja samih mogućih poslodavaca gde bih to mogla da živim, preselim se, udam ili ne udam, imam ili nemam dece, da sam pomislila da nisam možda pogrešila kancelariju i otišla kod neke lokalne provodadžike, te do zanimanja potencijalnog poslodavca da li bih napisala nekoliko poglavlja u njihovoj knjizi, koja nije deo opisa posla na koji sam konkurisala, a zanimljivo je da sam nekoliko puta bila i savetnik, psiholog i slično na nekom od tih razgovora, kao i da sam bila ponuđena i ručkom, da, a ne samo uobičajnom kafom, čajem i sokom.
Da, da, bilo je svega. A neke situacije sam pripisivala svom umoru od prevoza, jer ni štipanje nije više pomagalo, te više nisam bila sigurna da li sam razvila sposobnost somnambulizma, fensi rečeno ili prosto mesečarenja, te sam još u nekom od svojih živopisnih snova, a naravno uvek je tu bila i meni draga opcija da sam prosto narodski rečeno odlepila, pa ko veli na vreme da nazovem neku od ustanova i da me u beloj košuljici lepo ljudi isprate i pregledaju ovu moju ćuluminu ima li tamo ičega ili postadoh kao Homer Simpson, pa samo imam žicu iza očiju da mi drži uši na mestu.
Elem, takve situacije su bile na razgovorima da sam dobijala predavanja o natalitetu, čučavcima, raspitivanja o ženskom pogledu na nepristajanje na određene intimne odnose, žaljenje na neke lične probleme, gde mi je došlo da izvadim blokče i krenem lagano sa zapisivanjem, tihim, periodičnim potvrđivanjem, kao što videh da rade neki psihoterapeuti, i naravno razmišljanjem kako da čitava izađem iz te situacije.
Na te stvari nas nije niko pripremio.
Svi pričaju o nekom Si-Vi-ju (CV – lat. Curriculum Vitae – što znači biografija ili bukvalno tok života ili životopis), o famoznom propratnom pismu i lepoj fotografiji, a niko nikoga nesprema za ono šta će se sve stvarno desiti na tim razgovorima, jer ima svega i svačega, a verujem da su i vaša iskustva živopisna kao i moja.
Te tako najava novih epizoda „Zone sumraka“ dadoše mi ideju da im predložim po neku zanimljivost za nove epizode, jer ima ih ovde kod nas kako hoćete.
Dovoljno je ujutru samo otvoriti oči i videti da sve ono što su nas nekada s kraja HH veka učili da je moralno, kulturno, vaspitano, pozitivno, poželjno, sada nije ni blizu onome što propagiraju i kada upalimo ovu zanimljivu kutiju punu elektronike shvatimo da smo u nekoj drugoj dimenziji, definitivno.
A sve mi počne izledati kao buđenje glavnog lika Džoa u filmu „Idiokratija“ („Idiocracy“), kojeg glumi Luk Vilson (Luke Wilson), nakon što su ga odabrali, zajedno sa „lakom“ ženskom Ritom, za opusnog kunića u tajnom vojnom eksperimentu hibernacije. Nakon 500 godina Džo i Rita se bude i eto šoka – ništa nije kao što je nekada bilo, a oni ispadoše dvoje najinteligentnijih ljudi na zemlji, jer je do te 2505. godine, kada se radnja filma dešava, inteligencija rapidno opala i njih dvoje stižu i do Bele kuće i značajnih mesta u državnoj upravi.
Pa, želim vam lep odlazak na spavanje i još zanimljivije buđenje, gde god to bilo, hi, hi, hi, hi 
Vaš „ekspert“ za pravila Neda
28. februar 2019. godine
