E, a laži su laži, bilo koje boje da mi dodamo kao epitet i time hoćemo sebe da opravdamo, ipak su to na kraju samo laži. Znam za sebe da sam mnogo puta ulepšala neki podatak ili prećutala ili se tešim da sam uspela prećutati, jer ko me poznaje zna da ne umem ćutati. Ma progovorila bih pa šta god da se posle desi, sve po onoj staroj „kom obojci, kom opanci“. Ali vežbam da prećutim. Ne znam kako mi ide, jer, kao što rekoh, vežbam, a to ne znači i da uspevam.
Elem, vežbam, jer sam primetila da ljudi i ne vole baš da im neko kaže svoje mišljenje direktno, već bi rađe da sve bude kao po scenariju nekog filma, pa se kao mnogo volimo i šaljemo poljupce u vazduh, umesto da se stvarno izljubimo tri puta po obrazima, pa makar posle brisali obraze od raznih karmina ili ko zna čega sve ne.
Uvek kada to cmakanje spominjem setim se svojih mnogobrojnih baba, koje su čekale da leti dođem na raspust u posetu i onda kreće „lov“. Da, „lov“. Ko nije imao iskustvo sa babama i njihovom željom da izljube mladunče iz svoje familije ne znaju šta su propustili. To je dovelo do razvoja strategije i taktike koju već nesvesno i danas koristim – što bržeg okretanja glave levo-desno kod pozdravljanja. Naime, kada dođemo u posetu kod rodbine sve su bakice nekako tu ili bar ubrzo stignu i kreće ceremonija prolaska kroz špalir. Tačno znam kako je svim onim državnicima, koji prolaze ispred garde da pozdrave zastavu kada stignu u neku zemlju. Stoji garda, isprsili se svi u uniformama, drže puške i gledaju pravo. E, stoje babe, zategle marame i šosove nove obukle, a umesto puški napućile usne da izljube te obrašćiće. Krećem hrabro u susret četi. Prva baba dobacuje komentar: „Ma, šta ćeš ljubiti stare babe.“, sve uz smešak, a onda prva prione na cmoktanje. Vrtim glavu, vrtim, jer cilja kako bi me što bliže usnama poljubila i setim se da sam kao mala umela da vrisnem posle treće babe: „Šta me bljakavite!“, što je njima bilo simpatično. Već kao starija znala sam da moram istrpeti ceo špalir. Red je, ipak su to starije žene i ajde da se ne bi uvredile, te da im učinim tu jednu stvar. Kada uspešno prebrodim prva tri poljupca od babe broj jedan kreće udisanje vazduha, dok se saginjem do druge bakice i opet brzo manevar levo-desno glavom, te nekako i ova tri poljupca prođu. Ali umor hvata, manevar je sve sporiji, a babe sve bliže da me lepo cmoknu u zonu u koju nije nekako red da te babe ljube. Tada se pravi diverzija pitanjem: „Kako si, bako?“, što naravno dovodi do višeminutne pauze, kojom se saznaju nove informacije i odmori se vrat, te se zaustavi i početak vrtoglavice od tolikog mlaćenja glavom, pa nazad na pozdravljanje. I tako ceo špalir prođe. A sledeća ceremonija je ostavljena za povratak kući sa raspusta, jer se valja pozdraviti sa svima pre puta. Te tako od najranijeg uzrasta počne razvoj motoričkih funkcija, taktike i strategije, a i osećaja za druge, a danas tako često imenovano kao empatija, jer treba i te bakice razumeti. E, tu se krije ono pitanje o „belim“ lažima, da. Krije se u dilemi: Da li im reći da vam to cmakanje i nije nešto prijatno, a njima je to jedno od retkih zadovoljstava?
Ili im učiniti toliko, ako ni zbog jednog drugog razloga, a ono zbog toga što ćemo jednom i mi biti stari i tako hteti svoje unuče da mazimo i cmačemo i koliko bolno bi bilo da nam vrisne da ga ne diramo. Zato i ima nečeg dobrog u učenju ćutanja, jer više ostane vremena za posmatranje, pa vidimo i druge pored sebe, a onda saznamo i šta to čini njih srećne, te shvatimo da nije svet stvoren samo za nas, već za sve životinje, biljke i ljude koji ga naseljavaju i kao samo mali delić svega toga mi smo tu sa zadatkom da nepovređujemo ljude oko sebe, ni rečju, ni delom, ni pomišlju, već da širimo ljubav. I to ne samo jedan dan u godini, već uvek. A ljubav i jeste istina, nekada izgovorena, nekada prećutana, ali samo iz pravog razloga.
Vaš „ekspert“ za pravila Neda
20. februar 2019. godine
