529
Једном Танзан и Екидо заједно путоваше по блатњавом путу. Јака киша је још увек падала.
Идући путем, сретоше лепу девојку обучену у свилени кимоно обавијен појасом, која није могла да пређе раскршће.
„Дођи, девојко“, рече одмах Танзан. Подигавши је у своје наручје, пренесе је преко блата.
Екидо не проговори до увече, све док не стигоше до храма у коме је требало да преноће. Тада више није могао да се суздржи. „Ми свештеници не прилазимо близу женама“, рече Танзану, „посебно не младим и лепим. То је опасно. Зашто си то учинио?“
„Ја сам девојку оставио тамо“, рече Танзан. „Да ли је ти још увијек носиш?“
Оно што се дугима чини да је истина на основу онога што радимо понекад и није права истина.
