Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.
Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.
„Dođi, devojko“, reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.
Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. „Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama“, reče Tanzanu, „posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?“
„Ja sam devojku ostavio tamo“, reče Tanzan. „Da li je ti još uvijek nosiš?“
Ono što se dugima čini da je istina na osnovu onoga što radimo ponekad i nije prava istina.
