Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici svakog 15. juna po julijanskom, odnosno 28. juna po gregorijanskom kalendaru molitveno se sećaju Svetog velikomučenika Cara Lazara i svih Svetih mučenika srbskih obeležavajući praznik poznat kao Vidovdan.
Sveti velikomučenik car Lazar rođen je u Prilepcu kod Novog Brda najverovatnije 1329. godine od oca Pribca Hrebeljanovića, koji dobi taj grad na upravu od cara Dušana kao nagradu za svoju službi na njegovom dvoru u Prištini, gde beše logotet (grč. λογοθέτης – logotet – zvanje koje korišćeno za visoke činovnike mahom zadužene za finansije, ali i kao osnova za nazive drugih visokih činovnika, koji su se nalazili na čelu pojedinih resora – logoteziona – grč. λογοθέσιον), dok ime majke još stoji nepoznato.
Nije poznato koliko je tačno braće i sestara imao Lazar, ali se zna da je kao mlad i on služio na dvoru cara Dušana, te da je godine kada je kralj Dušan krunisan za cara na Vaskrs 1346. godine u Skoplju imao oko 17 godina.
Lazar Hrebeljanović se 1353. godine oženio Milicom, ćerkom velikog kneza Vratka, koji je bio iz roda Nemanjića po liniji velikog župana Vukana (praunuka) najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje, potonjeg Svetog Simeona, osnivača dinastije Nemanjića. Sa Milicom izrodi osmoro dece: Maru Lazarević udatu Branković, Oliveru Lazarević datu sultanu Bajazitu, Jelenu Lazarević udatu Balšić, a potom Hranić, Stefana Lazarevića kasnijeg kneza, a potom i despota Srbije, poznatog i kao Stefan Visoki, Teodoru Lazarević udatu Gorjanski, Draganu Lazarević udatu Šišman, Vuka Lazarevića i Dobrivoja, koji se upokoji kao dete.
Nakon upokojenja cara Dušana vlast je preuzeo njegov sin Stefan Uroš V, poznat kao Uroš Nejaki, a kada se i on predstavi Bogu, počeše za vlast da se spore ostale velmože i kao jedan od moćnijih istakao se knez Lazar, te je pod svojom upravom od 1371. godine imao veliku teritoriju.
Napadi Turaka su bivali sve češći i prvi sukob kneza Lazara i njegovih vojskovođama sa jedne strane, sa Otomanima sa druge, zbio se 1380./1381. godine, kada su ih Lazarevi ljudi pobedili na Dubravici kod Paraćina. Zatim je usledio sukob 1388. godine u Bosni kod Bileće, kada su Turci opet poraženi. I zatim boj na Kosovu polju 1389. godine, odnosno 6897. godine po starom kalendaru, kako i piše na mermernom stubu na mestu pogibije kneza Lazara, koji je podigao i epitaf napisao njegov, tada još maloletni, sin Stefan.
Živeo je knez Lazar baš kao što je i umro – po pravilima Božijim, sa verom u Jedinoga Boga, te je i njegov izbor za Carstvo Nebesko bio očekivan, a time ispuni i reči Njegove: „Od ove ljubavi niko veće nema, do ako ko položi život za bližnje svoje.“ (Jevanđelje po Jovanu 15:13).
Proglasiše kneza Lazara svetim nekoliko godina nakon pogibije, a već 1390./1391. godine njegove mošti prenese narod iz Mitropolijske crkve u Prištini u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu, bežeći pred najezdom Turaka. Tako kreće put svetiteljev zajedno sa narodom, te su mošti njegove počivale i u Beogradu, u Sent Andreji, a zatim u manastiru Vrdnik – Nova Ravanica na Fruškoj Gori, gde počivaše do Drugog svetskog rata. Po početku Drugog svetskog rata Srbiju razdeliše i Srem, gde se nalazi manastir Vrdnik, potpade pod upravu Nezavisne Države Hrvatske i ustaše počeše svoja pustošenja, te 1942. godine počeše i u Sremu pravoslavne svetinje pljačkati i skrnaviti, te narod mošti Svetog cara Lazara preneše na bezbedno u Sabornu crkvu u Beogradu.
Sveti arhijerejski sabor Srpske Pravoslavne Crkve 1954. godine doneo je odluku da se mošti Svetog kneza Lazara prenesu u manastir Ravanica i odluka bi sprovedena na šestotu godišnjicu boja na Kosovu 1989. godine. Kivot je krenuo iz Beograda iz Saborne crkve na Vidovdan 1988. godine i do avgusta 1989. godine, bio je u manastiru Vrdnik, zatim Ozrenu, Tronoši i Ćelijama, te Šapcu, Valjevu i Kragujevcu, pa u manastirima Žiča, Ljubostinja i Pavlica i prenet je na Kosovo na Gazimestan, gde se zbi boj na Kosovu i gde bi održan pomen. Zatim je boravio u manastiru Gračanica, gde služiše svečana vidovdanska bogosluženja, pa preneše mošti Svetog kneza Lazara preko Niša, Kruševca i manastira Manasija u Ravanicu, gde i danas počivaju i opominju da „Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka“.
Ovaj dan je posvećen i svim palim borcima srpskim za odbranu otadžbine i slobode u svim vekovima.
Tekst glasi:
„Čoveče koji srpskom zemljom stupaš,
bilo da si došljak ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si,
kada dođeš na polje ovo,
koje se zove Kosovo,
po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
te sa njima i kamenu prirodu,
mene krstoznačnog kao steg,
videćeš kako posred polja upravno stojim.
Da ne promineš i da ne previdiš
kao nešto zaludno i ništavno,
no molim te, priđi i približi se meni, o ljubimi,
i razmotri reči koje ti prenosim,
i iz toga ćeš razumeti zbog kog uzroka
i kako i zašto ja stojim ovde,
jer istinu ti govorim,
ništa manje od živoga,
da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.
Ovde negda bejaše veliki samodržac,
čudo zemaljsko i riga srpski,
zvani Lazar, knez veliki,
pobožnosti nepokolebimi stub,
dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina,
ognjeni um i zaštitnik stranaca,
hranitelj gladnih i milovanje ništih,
skrbnih milovanje i utešitelj,
koji voli sve što hoće Hristos,
kome ide sam po svojoj volji
i sa svima svojim bezbrojnim mnoštvom,
koliko je pod rukom njegovom.
Muževi dobri, muževi hrabri,
muževi, vaistinu, u reči i u delu
koji se blistaju kao zvezde svetle,
kao zemlja cvetovima šarenim,
odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni,
mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
svedivni i krasni konjanici njihovi.
Sveplemenitih i slavnih
kao kakav dobri pastir i zaštitnik,
mudro privodi duhovne jaganjce
da u Hristu dobro skončaju
i prime mučenja venac
i višnje slave učesnici budu.
I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
skupa s dobrim i velikim gospodinom,
dobrom dušom i verom najtvrđom,
kao na krasnu dvoranu i mnogomirisanu hranu
na neprijatelja se ustremiše
i pravu zmiju zgaziše
i umrtviše divlju zver i velikog protivnika
i nesitoga ada svejadca,
velim Amurata i sina njegova,
aspidin i gujin porod,
štene lavovo i vasilskovo,
pa sa njima i ne malo drugih.
O čudesa Božijih sudbina,
uhvaćen bi hrabri stradalac
bezakonim agarenskim rukama
i kraj stradanju dobro sam prima
i mučenik Hristov postaje
veliki knez Lazar.
Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi,
do sama ruka toga ubice, sina Amuratova,
I sve ovo rečeno svrši se
leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak,
a čas je bio šesti ili sedmi,
ne znam, Bog zna. ”
Troparь blagovernogo knяzя Serbskogo Lazarя, glas 3.: Krasotu vozželev slavы Božiя, v zemneй Tomu blagougodil esi i, poručennый ti talant dobre vozdelav, usugubil esi, o nemže i podvizavsя do krove. Otonuduže i mzdu bolezneй tvoih, яko mučenik, priяl esi ot Hrista Boga: Egože moli spastisя poющim tя, Lazare.
(Tropar, glas 3.: Krasotu vozželjev slavi Božija, vo vzemnjej Tomu blagougodil jesi, i poručenij ti talant dobrje vozdjelav usugubil jesi, o Njemže i podvizavsja do krove, otonuduže i mazdu boljeznjej tvojih jako mučenik prijal jesi ot Hrista Boga: Jegože moli spastisja, pojuščim tja Lazare.
Tropar, glas 3.: Zavoleo si lepotu slave Božije, među zemnima si Mu ugodio i dobijeni talant dobrim delima si udvostručio. Njemu si se odužio podvigom do krvi i platu za stradanja tvoja kao mučenik si primio od Hrista Boga: Njega moli da spase, nas koji te pesmama slavimo, Sveti Lazare.)
Kondak blagovernogo knяzя Serbskogo Lazarя, glas 8.: Vozbrannika blagočestiя vseizrяdna i mučenika o istine nepostыdna, čestne i po dolgu voshvalяet tя stado tvoe, Bogomudre, no яko imeя derznovenie ko Hristu Bogu, tebe slavящim smirenie isprosi, da zovem ti: raduйsя, Lazare prisnopamяtna.
(Kondak, glas 8.: Vozbranika blagočestija vseizrjadna i mučenika o istinje nepostidna, čestnje i po dolgu voshvaljajet tja stado tvoje, Bogomudre. No jako imjeja derznovenije ko Hristu Bogu, tebe slavjaščim smirenije isprosi, da zovem ti: Radujsja, Lazare, prisnopamjatne.
Kondak, glas 8.: Kao izvrsnog izabranika pobožnosti i nepostidnog mučenika za istinu, slavno i po dugu hvali te stado tvoje, bogomudri. Pošto imaš smelost kod Hrista Boga, nama koji te slavimo smirenje isprosi, da ti kličemo: Raduj se, Sveti Lazare, sveslavni!)
Tropar mučenicima, glas 8.: Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi, postradaste telom, Zemlja se rastuži, al’ spasoste duše. Nebo se veseli, a preci se vaši raspevaše Nebom, na kapiji raja sretoše vas s pesmom: „Imena su vaša u Knjizi Večnosti, ulazite u raj, deco besmrtni“. Mi na Zemlji, rod vaš, kličemo vam u glas: Mučenici novi, molite se za nas!
Kondak mučenicima, glas 8.: Neka hvale Boga, polja i livade i zelene gore, doline ubave, valovite reke i pećine mračne, što nevinom krvlju polivene biše, svetom krvlju mnoštva Srbskih mučenika, vrednih domaćina i hrabrih vojnika, mladića i dece i devica čednih. Neka hvale Boga i nemušte tvari, Gospoda što svetom celim gospodari.
Tropar mučenicima, glas 4.: Mučenici Tvoji Gospodi, vo stradanijih svojih vjenci prijaša netljenija ot Tebe Boga našego, imušče bo krjepost Tvoju mučiteljej nizložiša, sokrušiša i demonov nemoščnija derzosti: Tjeh molitvami spasi duši našja.
(Tropar mučenicima, glas 4.: Mučenici Tvoji Gospode, u stradanju svome su primili nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona: Njihovim molitvama spasi duše naše.)
Tropar drugi, glas 1.: Boljeznimi svjatih, imiže o Tebje postradaša, umoljen budi Gospodi, i vsja našja boljezni iscjeli, Čelovjekoljubče, molimsja.
(Tropar drugi, glas 1.: Stradanjima Svetih, koji su postradali za Tebe, umoljen budi Gospode, i sve naše bolesti isceli, molimo Ti se, Čovekoljupče.)
Kondak, glas 2.: Svjetilnici svjetliji javilšesja Božestveniji mučenici, tvar vsju svjetlostiju čudes ozarjajete, nedugi razrješajušče i glubokuju tamu vsegda otgonjajušče: Hristu Bogu moljaščesja neprestano o vsjeh nas.
(Kondak, glas 2.: Pokazaste se kao svetle svetiljke, Božanski mučenici, svu tvorevinu svetlošću čudesa ozarujete, od bolesti nas oslobađate i duboku tamu uvek odgonite: Molite se neprestano Hristu Bogu za sve nas.)
