На нашим просторима међу серијским убицама издваја се жена која је почетком 20. века у Јужном Банату постала позната по томе што је отровала више од 20 људи, укључујући и сопствене родитеље.
Анујка ди Пиштоња, рођена 1837. године била је у свом крају позната као врачара, а тек касније, када су њени злочини откривени, прозвана је тровачицом.
Она се 50 година бавила врачањем, а људи су били фасцинирани тиме што је могла да предвиди тачан дан нечије смрти, ни не помишљајући на то да арсеном трује сопствене муштерије. Претпоставља се да је прву жртву убила 1878. године, када је изјавила да уз помоћ ђавола решава све проблеме.
Анујку је од заборава отргао проф. др Шимон А. Ђармати 2007. када је објавио књигу “Баба Анујка – врачара из Владимироваца”. Она је својим начином живота потврдила оно што су криминолози, психијатри и форензичари већ раније закључили: жене као серијске убице користе оруђа која им се нађу при руци, као и хемијске супстанце чија им је употреба добро знана.Баба Анујка, пореклом Румунка, рођена је као Ана Драксин, а њена породица се у Владимировац (село које се налази на пола пута између Вршца и Београда) са подручја Мориша доселила почетком 19. века. За своје време баба Анујка била је образована жена, јер је њен отац желео је да његова ћерка изучи високе школе. Приликом боравка у женском интернату постала је сомнабулна (ходала је у сну). Родитељи су је водили по манастирима у потрази за леком, а људи су долазили и гледали је као чудо, причајући да ће сигурно бити врачара, што ју је и подстакло да крене у том смеру.
На саслушању је Анујка причала да је бајалицама лечила људе које ни најбољи лекари нису излечили, да је решавала и личне проблеме, чак и оне у вези са сексуалним животом, а на суђењу је порицала да је тровала људе. Ипак, њени сарадници и муштерије тврдили су “да је за папрено скупе новце продавала воду од које су људи у најтежим мукама цркавали”.
Тада би се Анујка прво прекрстила, а потом би их проклињала говорећи: “Обесите ме одмах ако је то тако!”.
Многи су код Анујке долазили како би се отарасили људи из свог окружења који су им из неког разлога сметали, па је Анујка убијала и по наруџбини. Анујка је вешто играла улогу врачаре која је у дослуху с надземаљским нечистим силама, о чему у књизи Ђармати пише: “Тражила је од својих клијената да јој донесу једну црну и једну белу кокошку, торбу пепела, трица, босиљка и тамјана. У мистериозној тишини своје мрачне собице и у диму тамјана она је разбацивала око себе пепео и трице, шапутала неке тајанствене речи. На крају је спремила једну боцу напуњену чистом водом. Најзад би приступила једном малом звонцету и три пута зазвонила. То је било споразумевање са Ђаволом.
Опет је продужила шапутање и мрмљање неразумних речи праћених чудним покретима и све то радила је пред очима запрепашћене муштерије која је била уверена да пред собом има чудно биће које у власти држи и самог Ђавола. Воду у боци давала је муштерији са упутством како да се употреби. Тачно је прорицала дан када ће онај коме је вода намењена умрети и њен рачун је никада није изневерио. То је само говорило о њеном тровачком умећу које је стекла дугогодишњом праксом. Њено прорицање имало је, наравно, токсиколошку подлогу. Наиме, она би муштерије редовно питала за тежину проблема, да би на основу тога давала и одређену бајану водицу која није била ништа друго до растворени арсеник. Што је проблем био већи било је и више арсеника, па пошто је токсична доза везана за тежину отрова по телесној тежини, она није грешила у својим прогнозама”.
Аустроугарске власти су пуних 40 година (1878-1918) игнорисале гласине које су директно оптуживале страицу која је дочекала девету деценију живота (према неким причама, умрла је у 104. години). Анујка је своје чудотворне водице наплаћивала од 2.300 до 5.000 динара. Рођацима трованих обдукција није падала на памет, а власти је било најважније да нико држави ништа не дугује.Анујка је отркивена када је 29. децембра 1927. године у Иланџи изненада преминуо имућни удовац Гаја Прокин. Гаја јесте био у шездесетим годинама, али је био виталан и нико није веровао да је у питању природна смрт, нарочито због његовог богатства. Испоставило се да су сестрић и његова супруга желели да се што брже домогну наследства.
Иследници из панчевачког Окружног суда притворили су Иланџанку Љубинку Миланков, а истрага је убрзо показала да је ова жена знала за полувековну злочиначку делатност баба Анујке и да је била њен најповерљивији сарадник.
Ексхумацијама је утврђено да се у многим лешевима налазе отровне честице арсена и живе, па је против деведесетједногодишње Анујке и њених помагача подигнута оптужница. У подизању оптужбе помогло им је и сведочење Савете Давид, која се после шегртовања код баба Анујке одлучила на освету зато што јој старица није ни динар исплатила.
У оптужници је писало: “Деценијама банатски свет у селима притиска једна опасна мора у виду Баба Анујке. Та стара злочинка продавала је ништа друго него отров лаковерном свету који је убеђивала да је то обична бајана водица. Од те њене бајане водице ко зна колико је људи нашло смрт. Ко зна колико неразрешених мистерија је разрешио суд. Суд ће изрицањем праведне пресуде задовољити једну вишу социјалну правду за којом свет вапи”.
Анујка ди Пиштоња је 6. јула 1929. године у панчевачком Окружном суду осуђена на 15 година тамнице. Док су је возили у тамницу, непрестано је руке и очи подизала према небу, проклињући оне који су је осудили.
Према непотврђеним причама, Баба Анујку су 1941. године из тамнице на слободу пустили немачки војници. Вратила се у родно село у којем је умрла у 104. години живота. Тровање које је започело са Баба Анујком радикално је искорењено 1945. године стрељањем свих њених ученица.
Њен живот инспирисао је Александра Зографа за стварање графичке новеле “Баба Анујкин сан”, а познати телевизијски редитељ Ђуро Мрђа снимио је двадесетседмоминутни документарац о њој.
(Пинк/Курир)
