O, da, sve to meni donese sunčan dan i to je jedan od razloga što mi severni deo našeg, a i drugih kontinenata, nije nešto bio nikada privlačan. Neka njima budžeta, i prihoda, i standarda, ali ništa ne može da se vrednuje sa lepim danom. Bar u mom slučaju. Nema cenu. E, bilo bi to fino, da nije odlučio tamo neko gore da kasnije bude kiše, koju najavi moja glavobolja. Eto, postala sam predskazivač vremena. Da, da, baš kao one bakice sa čuvenim „žiga me ovde, žiga me onde“ moja glava veli: „Spremi se, biće pljuska.“
I bi pljusak. I bi grmljavine. I bi nestanka struje. I nasta tišina. Bar me je glava prestala boleti, te uprkos savetima mudrijih odlučih da čitam uz svetlost sveće. Baš onako srednjovekovno. Uostalom, zašto ja da se gordim uz sjaj električnih sijalica, kada ni danas nema struje u rodnom selu čuvenog Nikole Tesle, pa eto i da se solidarišem. Elem, naleteh na informacije kako su naučnici radili već neka istraživanja, što im i jeste deo posla, te da je objavljeno u nekom magazinu kako tišina stimuliše rast novih ćelija u području hipokampusa, delu mozga odgovornog za pamćenje, emocije i učenje.
Odmah mi sinu – eto uticaja tišine kada nema struje i aparati, koji oko nas neprestano zuje i stvaraju konstantnu buku, prestanu zvrčati – da nije ni čudo što su nam preci bili pametniji. Toliko skalamerija koje svakodnevno ometaju i narušavaju naš mir morao je dati neki rezultat. Doduše, svi bi se ponadali da je bolji rezultat. Ali… I onako svoje uspomene i podatke prebacismo iz svojih memorija u glavi na ova sokoćala što povazdan zvrče i mora onda nešto negde atrofirati kada ne radi za šta je namenjeno, zar ne? Reših da vidim koje još vesti tu imamo, kada se sledeća nametnu sama i nasmeja me do suza. Naime, pročitah da je astronautima strogo zabranjeno jedenje pasulja pre odlaska u svemir, jer bi gasovi mogli da oštete svemirska odela.
O, da, tako piše. Čitala sam nekoliko puta, uz brisanje očiju od suza od smeha. Znači, ništa od našeg svemirskog programa. Probaj da nas sprečiš da jedemo pasulj. A nije džabe moj deda stalno pričao kako je pasulj „probio“ sve tunele ove naše lepe zemlje. Eee, nije se sa pasuljem zezati. Vidi samo šta sve čini, pa za njega ni u svemiru neće biti mesta. Odmah mi na um dođe i sledeća misao – kiseli kupus!
Tek to ne bi smeli jesti, ali naravno nisu probali oni taj specijalitet. Sigurno nisu. Moramo im preporučiti. A tek koje mi se film tada pred očima poče odigravati. Prvo, onaj vanzemaljac iz filma Ridlija Skota (Ridley Scott) „Osmi putnik“ („Alien“ iz 1979. godine) ne bi imao šanse sa našim astronatima i pasuljem. Jok vala. Ripli (Sigurni Viver, engl. Sigourney Weaver) ne bi morala ni prstom da mrdne, već samo da se najede pasulja i glasno da pr..e – rimuje se, znate i sami šta već – i sve bi bilo rešeno još u prvom delu. A džabe bi mu bila i ona kiselina koju ima umesto krvi, jer bi tu na red došao kiseli kupus, te bi je neutralisao. Eto, zašto mi nemamo takvih filmova. Sve bi rešio jedan lik, koji se najeo pasulja uz salatu od kiselog kupusa ribanca i još uz „pratnju“ luka, belog ili crnog ili oba, po volji, pa tek ako još doda i ljutu papriku, auuuu. Majčin sine, taj bi vanzemaljac sam uhvatio šturu, dok naš junak još spava, a kamoli da mu priđe i dok se okreće da mu pusti koji „golub mira“ u njegovu vanzemaljsku njušku. E, ali tu bi bio rizik da nas optuže kako, te zagađujemo kosmos, te hoćemo da uništimo tako „miroljubivu“ vrstu vanzemaljaca, koji samo gledaju kako koga ili da pojedu ili da iskoriste za inkubaciju budućih članova svoje zajednice.
Zamisli to, da se branimo protiv takvih, ej! Ma ne, već bi tražili da im damo još neka vanzemljaska prava, te da nikako u njihovom prisustvu više nema naše flatulencije (nlat. flatulentia – med. nadutost trbuha usled gasova), kako zovu ustvari ovu prirodnu pojavu, izazvanu jedenjem zdrave hrane i time očuvavanjem svog probavnog sistema. Ni sa onim iz filma Džona Maktirnana „Predator“ („Predator” iz 1987. godine) ne bi bilo nikakvog problema, jer je kao imao neke napravice i onda kao bude nevidljiv.
Aha, pored našeg „gasa“ odmah bi postao vidljiv. I ošamućen, te ne bi on nas vijao, već mi njega, ha. A film „Umri muški“ („Die Hard“ iz 1988. godine) od istog režisera Džona Maktirnana stvarno bi opravdao ime, koje bukvalno prevedeno znači „Umri teško“. E, vala bi tim kriminalcima i bilo teško. Ne samo da bi se glavni lik detektiv Džon Meklejn (Brus Vilis, Walter Bruce Willis) krio po ventilacionom sistemu zgrade, već ne bi morao iz njega ni da izlazi, nego samo da „obogati“ sadržaj vazduha, te bi onda specijalci ušli sa gas maskama i pokupili komirane kriminalce. I na sve to, sledeća vest se nekako sama nametnula – Zemljin prirodni satelit Mesec se svake godine udaljava od drage nam Zemljice oko četiri santimetra. Proračunali su ti vredni ljudi da će zato za nekih 563 miliona godina Mesec biti toliko udaljen od Zemlje da potpuno pomračenje Sunca više neće biti moguće. Nećemo mi doživeti ta dešavanja, ali mi se nekako nametnu misao – da li i to ima neke veze sa svim ovim gasovima?!
Vaš „ekspert“ za pravila Neda 25 maj 2015. godine
