E, kada počnu takva prisećanja znači da je krštenica već prilično pohabana, ali ne mari, pa tako i znamo da smo bili prisutni i nekako pre na nju gledam kao na diplomu savladavanja života i što je više pohabana znači da je više i kilometara uspela preći, pa se i više iskustva, koje kasnije zovemo mudrosti, skupilo.
Elem, da se vratimo sadašnjosti, koja isto svoje izazove nosi, naročito po pitanju šljapkanja po kiši, jer je ovaj pljusak imao veći kapacitet od pritiska vode koji je trenutno u vodovodu.
O, da, praktičnije bi mi bilo da sam uzela sapun i šampon i izašla napolje, pa se brčnula, nego što sam u kadu ulazila, jer je takav pritisak kada leto počne da se do kasnih večernjih sati ne treba ni truditi išta prati. Postadoh noćni čovek, jer samo noću može se nešto konkretno oprati. Ovako tokom dana ne zna čovek da li se malo plaknuo ili je bolje da se lončari, kako je jedna moja prijateljica umela da kaže kada nestane vode i onda se vratimo u vreme srednjeg veka, pa se pripremi voda u vanglicama i lončetom se imitira tuš, te onda nema tuširanja, već lončarenja.
Ono, istina je, bar ima i malo vode, pa bar može kotlić da radi, što mi pričinjava neizmernu radost, ali kada se treba prebaciti na tuš ne ide nikako, jer pritisak nije dovoljan.
I tako odem ipak u kadu, prkoseći pritisku, jer je bio malo kanda bolji i nakvasim se sva optimistična da će takav pritisak i ostati, pa bih još rasipno htela da operem i kosu, te počne šampon da peni na glavi, a ono pritisak toliko utanjio i kako povučem onu sklopku, ili kako li se već zove, da prebacim na tuš, i ona padne prvi put – nema dovoljnog pritiska da bi krenula voda na tuš. Nema kod mene odustajanja, pa ponovim, padne i drugi put, i treći, i četvrti, i vidim da je vrag odneo šalu, a šampon krenuo ka očima i nemam sada vremena da sve uzmem za lončarenje, odlučim da prstima od nogu dignem sklopku i tako je držim da i malo vode što curka na slavini usmerim na tuš, jer ne mogu da se skupim ispod slavine i isperem kosu, a bar ću ovako nešto valjda uspeti da uradim.
Eto sledeće scene: hvatam balans na jednoj nozi, drugom prstima držim sklopku za tuš i za to vreme ispiram kosu, a imam tradiciju klizanja i prevrtanja po kadi, te mi ova poza kao iz kung-fu filma tipa stil ždrala i nije bila baš najpametnija odluka, i tu počeh samoj sebi da se smejem.
Vidi nas u XXI veku. Ala smo napredovali. Ovamo pričaju kako ćemo na Mars ići vikendom u šoping, a još se lončarimo. Ili to neko hoće da, po staroj dobroj paroli „Na sve spremni“, budemo uternirani za razne situacije.
Doduše, nije to ni tako loše, jer se malo-malo ovde kod nas svašta dešava, pa treba očekivati i neočekivano, te i biti spreman za razne druge situacije. I kada nismo kao neke zemlje da se služi vojni rok više godina bez obzira na pol i da se tada bude u raznim situacijama, pa i vrlo ekstremnim, onda nama lepo učine da imamo te situacije u praksi svaki dan i time se utreniramo, a da nismo ni svesni da je to tako. Posle sve bude lako, jer smo na dnevnom nivou navikli na prepreke i ništa nije išlo glatko, pa kada i krene po zlu dođe nam kao uobičajni život.
Samo se setite perioda restrikcija struje. Ma, bilo čega već na ovim prostorima, svako će se setiti nečega već i videćete da zato nas ništa ne može iznenaditi, osim kada sve radi kako treba. E, tada mi ostanemo bez teksta i često mislimo da je to samo san, pa počnemo razmatrati sve moguće varijante na koji način može da se sve to otrgne kontroli i kada će sve to opet početi ići po onom haotičnom šablonu na koji smo navikli.
Pravi primer, kako rekoše, optimista sa iskustvom, jer nismo mi pesimisti, već vidimo prepreke, moguće i stvarne, a onda nalazimo rešenja i za njih, jer uvek rešenja postoje, pa tako postoje i za ovaj pritisak vode u cevima, samo je pitanje za koja će se ko odlučiti.
