Nema smisla tako ljudima oduzimati mogućnost da tim „prozorom u svet“ drugima „drže slovo“ i pametuju kako sve znaju i mogu. A, eto, pokaza nam taj „svemogući“ internet da i nije baš tako – niti sve znaju, niti sve mogu. U tom zatišju koje zavlada, dok društvene mreže odlučiše da mi daju odmor, kao prva električna sijalica na svetu što zasija, tako i meni misao odjednom „obasja“ um – slobodna sam! Da, slobodna sam! Samo izračunajte koliko puta se uhvatimo za te aparatiće kao tek da proverimo ovu ili onu poruku, pa da li je puna baterija ili nije i onda tu nastane nervna napetost sa potencijalnim prerastanjem u ozbiljnu krizu ukoliko još zataji vaj-faj, koji često hoće da zataji.
A tek kada sedimo i iz dosade počnemo da čačkamo po aparatićima, kao nekada što smo umeli da iz istih razloga posegnemo za grickalicama. Ono istina jeste da je bolje za kilažu što više ne guramo svašta za klopu u usta bez cenzure, ali nije bolje za kondiciju što toliko proveravamo ove napravice. Jedini mišić koji ispade da radi i prekovremeno jeste onaj što pomera palac, a ostali atrofiraše. Tek mozak i da ne spominjem. U mojoj kući se ova nova tač-sokoćala ne zovu mobilni, već debilni.
Da, da, debilni, jer će uskoro i mozak da nam ode u penziju zbog njih, ugasi se i „zatvori radnju“. Nekada, prošlog veka, a i milenijuma, ne beše mobilnih telefona, već fiksnih i setite se koliko smo brojeva istih znali napamet. Više od deset sigurno, a neki i više. Pamtio se kućni, pa od roditelja na poslu, babe, dede, drugova i drugarica… Nakupi se tu lep broj napamet naučenih cifri, koje smo znali u po dana, u po noći. A danas? Samo ukucamo u ova nova sokoćala i ukoliko ode baterija – ups! – nikog ne možemo zvati ni sa nekog drugog telefona, jer ne znamo broj. Još po neko doduše vežba vijuge tako što pamti sve veći broj raznih lozinki za tolika logovanja na raznim aparatima, društvenim mrežama i slično, ali kako možemo biti stalno logovani bilo bi dobro izlogovati sve i uraditi test ko bi uspeo ponovo da se seti kako da pristupi kojoj društvenoj mreži. E, te koji se sete svih lozinki treba poslati onda na logorovanje, jer su ispunili kvotu korišćenja sive mase bar za nešto, ako već brojeve telefona nisu pamtili. Taman će im dobro doći priroda i svež vazduh da povećaju kapacitit memorije, dok one koji se ne mogu setiti ničega od navedenog mogli bi na duže vreme preseliti u neko naše zapustelo selo, tek da na jakoj domaćoj hrani i što bi u „Žikinoj dinastiji“ rekli – radnoj terapiji, povrate sposobnosti, koje počeše gubiti u ovom „urbanom“ svetu. Kažu da sa godinama trebamo sve više zaposliti mozak različitim zadacima kako bi sprečili demenciju, te odlučih da, kao pripadnik neke srednje generacije, tako i da učinim i da počnem pamtiti brojeve, a samim tim i da manje koristim ove različite aparatiće, koji jesu simpatični i tako zavodljivi, ali i veliki kradljivci vremena i realnosti. A, ko zna, možda i da se prijavim i sama za tu radnu terapiju, pa da se setim kako izgleda gledati prirodu uživo i osluškivati šuštanje lišća na laganom povetarcu, umesto što trošim ovo malo preostalih živaca na razmišljanje o protoku interneta i dometu istog.
Jer ne bih htela da prođem kao ljudi u filmu „Surogati“ („Surrogates”) iz 2009. godine sa Brus Vilisom (Walter Bruce Willis) u glavnoj ulozi, pa da umesto mene živi neki robot-humanoid na daljinsko upravljanje, dok ja atrofiram i vegetiram u stolici prikopčana umom sa tom skalamerijom. Te ta nabudžena kopija da šeće po gradu, dok original leži u nekoj haj-tek stolici uskisao kao kiseli kupus u maju. Ili pak da mi neko zdipi telo, kao u „Self/less“ (može se prevesti kao „Nesebičan“ ili kao „Manje sebe“, može se naći i prevod „Izvan sebe“) iz 2015. godine sa Rajanom Rejnoldsom (Ryan Rodney Reynolds) u glavnoj ulozi kada tip održava razum crvenim tableticama, a kada jednom prilikom zaboravi da ih popije počne halucinirati o ženi i devojčici, te odlučuje da proveri halucinacije i otkriva da ustvari njegovo mlado i u top formi telo kanda pripada nekom drugom, a on ga je uzurpirao, jer su lepo njegov um iz starog i oronulog tela na samrti učitali u drugo, bez pitanja vlasnika, a za pozamašnu svotu novca, dok su ga slagali da će biti prebačeno u veštački stvoreno ljudsko biće.
Pa on kreće u avanturu, vrlo opasnu, otkrivanja čije je to telo što oteše zarad njega i čiji mozak on to rabi. E, ja moj, kakav takav, mozak ne dam, a vala ni ovo neko telo koje mi je povereno da obitavam u fizičkom svetu. Zato, u duhu povratka prošlosti, dajem svoj glas za druženje uživo, za očuvanje dodira sa realnošću i zdravim razumom, te ko hoće da se povezuje na te razne skalamerije i da proba taj život neka se samo seti „Terminatora“ („The Terminator“) sa Arnoldom Švajcenegerom iz 1984. godine (Arnold Alojz Švarceneger, nem. Arnold Alois Schwarzenegger) u glavnoj ulozi i malo razmisli koje sve to posledice nosi po nas originale.
Vaš „ekspert“ za pravila Neda 16. april 2019. godine
Snežana Nedić
