Portal „Vavedenje Beograd“ objavio je razgovor sa mati Mihailo, koja se u manastiru Vavedenje nalazi od 1948 godine.
U ovom razgovori mati Mihaila opisuje kako je bilo teško biti svešteno lice za vreme komunizma. Kako se navodi, oni su jako bili gladni, kako nigde nisu mogli da jedu, u restoran kaluđerima nije prilično da ulaze. Pročitajte jedan zanimljiv deo razgovora, koji je vezan za opštinu Grocka:
-A otac Gavrilo? – nasmeši se mati radosno, – uvek se radujemo njegovom dolasku. Skoro 14 godina nije dolazio ni kod nas u manastir, niti u Srbiju. Bio je, kaže, mnogo zauzet obnovom manastira i uopšte radom, kako u parohiji, tako i sa vernicima u rasejanju. Otac Gavrilo je sada arhimandrit i iguman manastira Lepavine, a kod nas je bio kao sasvim mlad monah. Ja ga poznajem još iz vremena njegovih iskušeničkih dana iz manastira Rajinovca. Jednom sam po poslušanju išla baš u manastir Rajinovac za ispomoć za manastirsku slavu. Tu ugledam oca Gavrila, kao mladog iskušenika, još sasvim dečaka, kako plače, sav uprljan od blata. Priđem mu i pitam ga: „Brate Boro, šta se tebi dogodilo? “ On zaplaka još jače: „Tukli su me Cigani… “ – „Zašto su te tukli? “ – „Krali su manastirsko povrće i voće. Više njih je bilo. Ja sam hteo da isteram njihove koze da nam ne pojedu kupus, i oni su me zato istukli. “ Ja ga povedem u manastir. Bila je jesen i sve je bilo uzrelo. Eto, i od meštana manastiri nisu bili bezbedni. Takvo je to vreme teško bilo… Teško je bilo iskušenicima i monaštvu uopšte boriti se sa raznim nedaćama toga vremena. Kako je vlast već bila ulila dosta straha mnogima koji bi se približili crkvi, događali su se i smešni nesporazumi.
Jednom sam tako kao mlada monahinja pošla u manastir Rajinovac sestrama na ispomoć. Kad sam ušla u autobus, učini mi se da me vozač ne gleda baš najljubaznije. Nisam ga više ni gledala, ponavljala sam molitve u sebi i ćutala. Odjednom autobus stade, vrata se otvoriše i vozač povika: „Kaluđerica, kaluđerica! “ Osetih nelagodnost i bi mi krivo. „Šta on ima protiv kaluđerice? Sad ću da mu kažem da to nema smisla! “, pomislih i samo što ne počeh da vičem na njega… Hvala milom Gospodu kad me zaustavi da se ne obrukam. Samo što je autobus krenuo, ja na putokazu pročitam da se to mesto, gde smo stali, zove Kaluđerica. Zato, čuvajmo se brzopletosti.
Da bi se očuvao duševni mir, treba na sve načine izbegavati osuđivanje drugih. Moramo stalno da se staramo da srce i misli čuvamo u miru, „jer gde je mir pomisli, tamo počiva Sam Bog”, navela je u ovom razgovoru mati Mihaila.
Za Žig Info:
Željko Matorčević
