Истраживање које је спровео ИВФ Центар, удружење пацијената који се суочавају с проблемом инфертилитета, показало је да жене у Србији после неуспешног процеса вантелесне оплодње немају подршку клиника и лекара код којих су покушавале да остану у другом стању. После хладног „жао нам је“, следи још хладнија порука да се прикупи документација за наредни покушај, а многобројна питања и дилеме шта и како даље – остају без одговора. О психолошкој или емотивној подршци у тим тешким тренуцима, тек нема говора.
Истраживање које је спровео ИВФ Центар било је анонимно, а у њему је учествовало 108 жена које су, на жалост, безуспешно прошле кроз процес вантелесне оплодње (ВТО).
“Ово истраживање има за циљ да отвори простор за дијалог, емпатију и системску промену, јер плодност није само медицинско питање, већ дубоко људско и емотивно искуство. Нисам изненађена резултатима јер свакодневно чујемо сличне реченице”, истакла је Сандра Јовановић из ИВФ Центра.
Од 108 жена, колико је учествовало у истраживању, 97 је рекло да није имало никакав контакт са клиником после негативног резултата; 62 одсто испитаница оценило је подршку клинике оценом 1 на скали од 1 до 10. Чак 86 одсто жена није имало никакав контакт са клиником у току периода чекања резултата након ембриотрансфера; 91 одсто жена навело је да би им много значило да су биле контактиране након неуспеха – чак и само ради подршке. Само две жене од њих 108, што је 1,9% су имале разговор са лекаром без да су саме тражиле контакт.
Већина испитаница је у својим одговорима навела слична осећања са којима се суочила: непуштеност, формалност, мањак емпатије.
“Нису ништа урадили, чак нам нису ни предложили консултацију са лекаром да видимо како ћемо даље решавати проблем”, један је од одговора жена које нису успеле да остану у другом стању.
Друга је казала да клинике нису ништа урадиле на своју иницијативу. „Чак нису имале ни пар речи утехе или охрабрења током саопштавања негативне бете, само штуро и хладно саопштење“.
“Написали су уљудни мејл да им је жао. Рекли су: биће боље следећи пут”, казала је трећа, а четврта наводи: „Била сам број. Неуспешан број”.
Београђанка (име и презиме познато редакцији) која је прошла кроз осам ембриотрансфера током три године покушаја да уз помоћ ВТО остане у другом стању, и све то у три различите клинике, потврђује у разговору за портал Н1 ове наводе.
Говорећи из сопственог искуства, каже да јој је после неуспелог ембриотрансфера или изгубљене трудноће требало макар 10 минута да јој се неко посвети, да осети да је неко од стручњака ту уз њу и да савет, предложи како и шта даље.
Уместо тога, наша саговорница је имала осећај да никога не занима шта ће даље бити.
„Није успело, предајте папире за следећи пут. Када дођете следећи пут, доктор нема појма ко сте ви“, каже ова Београђанка (38), која већ три године покушава да уз помоћ ВТО остане у другом стању, пошто је претходно исцрпела сва друга медицинска средства.
„У државним клиникама као на траци, у приватним се све врти око пара“
Вантелесну оплодњу о трошку РФЗО је покушавала у једној државној и две приватне клинике. Каже да извесна разлика у приступу женама постоји, али када се дође до краја – и једни и други се понашају исто. Осим, ако код приватника ВТО не плаћате сасвим из сопственог џепа.
„Прво сам бирала државну установу, али тамо је као на траци. Пет жена је у истој ординацији, свлаче се једна пред другом. Једној раде ултразвук, а ми остале ту стојимо и слушамо… У том истом простору су и оне које плачу јер су изгубиле трудноћу, и оне које плачу јер се плаше и оне које се надају да ће све бити у реду. После неуспеле вантелесне немају времена да се баве нама, немају времена ни та два минута да изгубе да се једна обуче и изађе, а друга уђе и свуче“, описује наша саговорница како изгледа преглед у једној државној клиници у Београду.
Додаје да је у приватним клиникама цео тај процес мало лагоднији, али да од индивидуалног приступа и психолошке подршке, како се рекламирају, нема ништа уколико се ВТО ради о трошку државе.
„Психолошка подршка коју нуде јако много кошта, што мало ко, поред свих осталих трошкова, може да приушти. Ако ВТО иде преко Фонда, нема индивидуалног приступа. Из искуства у клиникама видим то, да жене које саме плаћају вантелесну оплодњу имају другачији третман“, казала је ова жена која се годинама бори за потомство.
Она истиче још једну ситуацију која се дешава. У државној клиници јој се само један лекар после неуспешне ВТО обратио и понудио даље консултације и дао термин када да поново да дође код њега на преглед. Међутим, до доктора није могла да стигне јер јој медицинска сестра није дала да закаже термин код њега. А онда је уследило чекање и јурење доктора по ходницима, па када га коначно „ухвати“ – он више не зна ко је пацијенткиња и зашто га тражи.
„Они не знају наша лица, не гледају нас“, каже саговорница Н1.
Као што је казала, приватне клинике нуде нешто комфорнији процес, али када дође до негативног резултата, једино што се пацијенткињи предочава су додатни трошкови за све наканадне анализе и прегледе, јер се са ембиотрансфером завршава финансирање из РФЗО.
Разлику између државних и приватних клиника потврђује и Сандра Јовановић из ИВФ Центра. Напомиње да лекари у државним установама често раде на више одељења и индивидуални присуп је знамерен, док се приватне клинике “утркују различитим маркетингом да привуку већи број пацијената”.
“Очекивања су велика када су у питању приватне клинике, а у пракси то није баш тако. Ни државне, ни приватне клинике немају развијен систем подршке након неуспеха, комуникација је слаба или никаква а лекари се и даље доживљавају као неприступачне индивидуе које је тешко питати нешто. Људски приступ се све више губи, а количина је важна. Заборавља се да је тај поступак неком велика нада и можда велика бол”, напомиње Јовановић.
ИВФ Центар: Неуспешна ВТО је и неуспех клинике
Сандра Јовановић из ИВФ Центра напомиње да неуспех ВТО вуче највећу бол и да су овим истраживањем желели да скрену пажњу на тај посебан тренутак са којим се многе жене суочавају.
Претпоставља се да је женама које пролазе кроз процес најважније да имају подршку партнера, породице и свог најближег окружења, али одговори које су давале у овом истраживању показали су да је и подршка здравствених установа такође веома важна.
„Од клинике очекујемо да зна наш проблем, да приступа нашем проблему и да решава наш проблем са зачећем. Од лекара очекујемо разумевање, од медицинског особља очекујемо схватање размера проблема и никако не очекујемо осуду, непријатност, бахатост и неразумевање, а нарочито не небригу за коначан заједнички неуспех. Људи често сматрају да заједно са клиником и лекаром улазе у овај процес, а не сами, а онда када тај поступак не успе осете се одбачено и заборављено”, објаснила је Јовановић.
Она истиче да вантелесна оплодња има успех од свега 30 одсто, што значи да већина парова неће успети да добије дете из првог покушаја и да ће бити потребно више циклуса како би дошли до потомства.
“Зато је важно да институција стоји уз пацијента, да разуме и да сви чиниоци разумеју. Лажни осмеси, лажна подршка и лажно сапатништво се увек осете, све пацијенти виде, само се често боје да кажу и искажу”, казала је Сандра Јовановић.
Боји се и наша саговорница с почетка текста. Из тог разлога желела је да остане анонимна јер, како каже, нови круг вантелесне је чека већ крајем јула или почетком августа.
Међутим, у разговору за портал Н1 она истиче да је све ближе одлуци да подигне кредит и ВТО даље настави о свом трошку, како би добила индивидуални приступ, којим се клинке хвале. Или да просто све то уради у иностранству, као и многи други који су у једном моменту дигли руке од српских клиника и поред похвалне одлуке државе да финансира неограничени број покушаја ВТО.
Лепа реч не мора да кошта
Да би се овај проблем решио мора се прво схватити и прихватити, а већина клиника сматра да у овом сегменту проблема нема, напомиње Сандра Јовановић.
„Мислим да је неопходна боља едукација особља које ради с пацијентима који пролазе кроз проблем неплодности, да је потребно више људи у свакој клиници, растерећеност лекара и клиника би свакако довела до бољег посвећивања и до боље бриге за пацијента када је једна овако деликатна тема у питању. Нерално је веровати да ће се због неуспеха при клиникама формирати тимови, али је реално почети од себе, мењати себе, едуковати себе, ослушкивати пацијенте, схватити да је њихов неуспех истовремено и неуспех клинике и да морају зјаедно да раде на томе да наредни поступак буде бољи, не нужно успешан, смао бољи”, казала је саговорница Н1, уз напомену да се пацијенти који имају лоше искуство неће вратити у исту клинику, док ће они којима је здравствена установа пружила уточиште и разумевање увек бирати исти тим док не остваре свој циљ.
“То нам говори колико је пацијентима важан приступ, топла реч, људски приступ и брига за њих и након неуспеха”, истакла је Јовановић.
Shutterstock/ PeopleImages.com – Yuri A
Н. В. О. Н1
