Istraživanje koje je sproveo IVF Centar, udruženje pacijenata koji se suočavaju s problemom infertiliteta, pokazalo je da žene u Srbiji posle neuspešnog procesa vantelesne oplodnje nemaju podršku klinika i lekara kod kojih su pokušavale da ostanu u drugom stanju. Posle hladnog „žao nam je“, sledi još hladnija poruka da se prikupi dokumentacija za naredni pokušaj, a mnogobrojna pitanja i dileme šta i kako dalje – ostaju bez odgovora. O psihološkoj ili emotivnoj podršci u tim teškim trenucima, tek nema govora.
Istraživanje koje je sproveo IVF Centar bilo je anonimno, a u njemu je učestvovalo 108 žena koje su, na žalost, bezuspešno prošle kroz proces vantelesne oplodnje (VTO).
“Ovo istraživanje ima za cilj da otvori prostor za dijalog, empatiju i sistemsku promenu, jer plodnost nije samo medicinsko pitanje, već duboko ljudsko i emotivno iskustvo. Nisam iznenađena rezultatima jer svakodnevno čujemo slične rečenice”, istakla je Sandra Jovanović iz IVF Centra.
Od 108 žena, koliko je učestvovalo u istraživanju, 97 je reklo da nije imalo nikakav kontakt sa klinikom posle negativnog rezultata; 62 odsto ispitanica ocenilo je podršku klinike ocenom 1 na skali od 1 do 10. Čak 86 odsto žena nije imalo nikakav kontakt sa klinikom u toku perioda čekanja rezultata nakon embriotransfera; 91 odsto žena navelo je da bi im mnogo značilo da su bile kontaktirane nakon neuspeha – čak i samo radi podrške. Samo dve žene od njih 108, što je 1,9% su imale razgovor sa lekarom bez da su same tražile kontakt.
Većina ispitanica je u svojim odgovorima navela slična osećanja sa kojima se suočila: nepuštenost, formalnost, manjak empatije.
“Nisu ništa uradili, čak nam nisu ni predložili konsultaciju sa lekarom da vidimo kako ćemo dalje rešavati problem”, jedan je od odgovora žena koje nisu uspele da ostanu u drugom stanju.
Druga je kazala da klinike nisu ništa uradile na svoju inicijativu. „Čak nisu imale ni par reči utehe ili ohrabrenja tokom saopštavanja negativne bete, samo šturo i hladno saopštenje“.
“Napisali su uljudni mejl da im je žao. Rekli su: biće bolje sledeći put”, kazala je treća, a četvrta navodi: „Bila sam broj. Neuspešan broj”.
Beograđanka (ime i prezime poznato redakciji) koja je prošla kroz osam embriotransfera tokom tri godine pokušaja da uz pomoć VTO ostane u drugom stanju, i sve to u tri različite klinike, potvrđuje u razgovoru za portal N1 ove navode.
Govoreći iz sopstvenog iskustva, kaže da joj je posle neuspelog embriotransfera ili izgubljene trudnoće trebalo makar 10 minuta da joj se neko posveti, da oseti da je neko od stručnjaka tu uz nju i da savet, predloži kako i šta dalje.
Umesto toga, naša sagovornica je imala osećaj da nikoga ne zanima šta će dalje biti.
„Nije uspelo, predajte papire za sledeći put. Kada dođete sledeći put, doktor nema pojma ko ste vi“, kaže ova Beograđanka (38), koja već tri godine pokušava da uz pomoć VTO ostane u drugom stanju, pošto je prethodno iscrpela sva druga medicinska sredstva.
„U državnim klinikama kao na traci, u privatnim se sve vrti oko para“
Vantelesnu oplodnju o trošku RFZO je pokušavala u jednoj državnoj i dve privatne klinike. Kaže da izvesna razlika u pristupu ženama postoji, ali kada se dođe do kraja – i jedni i drugi se ponašaju isto. Osim, ako kod privatnika VTO ne plaćate sasvim iz sopstvenog džepa.
„Prvo sam birala državnu ustanovu, ali tamo je kao na traci. Pet žena je u istoj ordinaciji, svlače se jedna pred drugom. Jednoj rade ultrazvuk, a mi ostale tu stojimo i slušamo… U tom istom prostoru su i one koje plaču jer su izgubile trudnoću, i one koje plaču jer se plaše i one koje se nadaju da će sve biti u redu. Posle neuspele vantelesne nemaju vremena da se bave nama, nemaju vremena ni ta dva minuta da izgube da se jedna obuče i izađe, a druga uđe i svuče“, opisuje naša sagovornica kako izgleda pregled u jednoj državnoj klinici u Beogradu.
Dodaje da je u privatnim klinikama ceo taj proces malo lagodniji, ali da od individualnog pristupa i psihološke podrške, kako se reklamiraju, nema ništa ukoliko se VTO radi o trošku države.
„Psihološka podrška koju nude jako mnogo košta, što malo ko, pored svih ostalih troškova, može da priušti. Ako VTO ide preko Fonda, nema individualnog pristupa. Iz iskustva u klinikama vidim to, da žene koje same plaćaju vantelesnu oplodnju imaju drugačiji tretman“, kazala je ova žena koja se godinama bori za potomstvo.
Ona ističe još jednu situaciju koja se dešava. U državnoj klinici joj se samo jedan lekar posle neuspešne VTO obratio i ponudio dalje konsultacije i dao termin kada da ponovo da dođe kod njega na pregled. Međutim, do doktora nije mogla da stigne jer joj medicinska sestra nije dala da zakaže termin kod njega. A onda je usledilo čekanje i jurenje doktora po hodnicima, pa kada ga konačno „uhvati“ – on više ne zna ko je pacijentkinja i zašto ga traži.
„Oni ne znaju naša lica, ne gledaju nas“, kaže sagovornica N1.
Kao što je kazala, privatne klinike nude nešto komforniji proces, ali kada dođe do negativnog rezultata, jedino što se pacijentkinji predočava su dodatni troškovi za sve nakanadne analize i preglede, jer se sa embiotransferom završava finansiranje iz RFZO.
Razliku između državnih i privatnih klinika potvrđuje i Sandra Jovanović iz IVF Centra. Napominje da lekari u državnim ustanovama često rade na više odeljenja i individualni prisup je znameren, dok se privatne klinike “utrkuju različitim marketingom da privuku veći broj pacijenata”.
“Očekivanja su velika kada su u pitanju privatne klinike, a u praksi to nije baš tako. Ni državne, ni privatne klinike nemaju razvijen sistem podrške nakon neuspeha, komunikacija je slaba ili nikakva a lekari se i dalje doživljavaju kao nepristupačne individue koje je teško pitati nešto. Ljudski pristup se sve više gubi, a količina je važna. Zaboravlja se da je taj postupak nekom velika nada i možda velika bol”, napominje Jovanović.
IVF Centar: Neuspešna VTO je i neuspeh klinike
Sandra Jovanović iz IVF Centra napominje da neuspeh VTO vuče najveću bol i da su ovim istraživanjem želeli da skrenu pažnju na taj poseban trenutak sa kojim se mnoge žene suočavaju.
Pretpostavlja se da je ženama koje prolaze kroz proces najvažnije da imaju podršku partnera, porodice i svog najbližeg okruženja, ali odgovori koje su davale u ovom istraživanju pokazali su da je i podrška zdravstvenih ustanova takođe veoma važna.
„Od klinike očekujemo da zna naš problem, da pristupa našem problemu i da rešava naš problem sa začećem. Od lekara očekujemo razumevanje, od medicinskog osoblja očekujemo shvatanje razmera problema i nikako ne očekujemo osudu, neprijatnost, bahatost i nerazumevanje, a naročito ne nebrigu za konačan zajednički neuspeh. Ljudi često smatraju da zajedno sa klinikom i lekarom ulaze u ovaj proces, a ne sami, a onda kada taj postupak ne uspe osete se odbačeno i zaboravljeno”, objasnila je Jovanović.
Ona ističe da vantelesna oplodnja ima uspeh od svega 30 odsto, što znači da većina parova neće uspeti da dobije dete iz prvog pokušaja i da će biti potrebno više ciklusa kako bi došli do potomstva.
“Zato je važno da institucija stoji uz pacijenta, da razume i da svi činioci razumeju. Lažni osmesi, lažna podrška i lažno sapatništvo se uvek osete, sve pacijenti vide, samo se često boje da kažu i iskažu”, kazala je Sandra Jovanović.
Boji se i naša sagovornica s početka teksta. Iz tog razloga želela je da ostane anonimna jer, kako kaže, novi krug vantelesne je čeka već krajem jula ili početkom avgusta.
Međutim, u razgovoru za portal N1 ona ističe da je sve bliže odluci da podigne kredit i VTO dalje nastavi o svom trošku, kako bi dobila individualni pristup, kojim se klinke hvale. Ili da prosto sve to uradi u inostranstvu, kao i mnogi drugi koji su u jednom momentu digli ruke od srpskih klinika i pored pohvalne odluke države da finansira neograničeni broj pokušaja VTO.
Lepa reč ne mora da košta
Da bi se ovaj problem rešio mora se prvo shvatiti i prihvatiti, a većina klinika smatra da u ovom segmentu problema nema, napominje Sandra Jovanović.
„Mislim da je neophodna bolja edukacija osoblja koje radi s pacijentima koji prolaze kroz problem neplodnosti, da je potrebno više ljudi u svakoj klinici, rasterećenost lekara i klinika bi svakako dovela do boljeg posvećivanja i do bolje brige za pacijenta kada je jedna ovako delikatna tema u pitanju. Neralno je verovati da će se zbog neuspeha pri klinikama formirati timovi, ali je realno početi od sebe, menjati sebe, edukovati sebe, osluškivati pacijente, shvatiti da je njihov neuspeh istovremeno i neuspeh klinike i da moraju zjaedno da rade na tome da naredni postupak bude bolji, ne nužno uspešan, smao bolji”, kazala je sagovornica N1, uz napomenu da se pacijenti koji imaju loše iskustvo neće vratiti u istu kliniku, dok će oni kojima je zdravstvena ustanova pružila utočište i razumevanje uvek birati isti tim dok ne ostvare svoj cilj.
“To nam govori koliko je pacijentima važan pristup, topla reč, ljudski pristup i briga za njih i nakon neuspeha”, istakla je Jovanović.
Shutterstock/ PeopleImages.com – Yuri A
N. V. O. N1
