Radne akcije su neodoljive. Ko nije bio, taj to ne zna. Život, mladost, društvo… Klopa, marenda, pesma… Blic ljubavi, a to su najlepše ljubavi..
Da li ste znali da jedan apsolutni rekorder u staroj Jugoslaviji po učešću na radnim akcijama upravo živi u Umčarima?
Neko prokletstvo da ljudi koji su rođeni na našoj opštini su više poznati u drugim krajevima nego kod nas, ni njega nije zaobišlo. Viđaju ga svuda, od čuvanja parkinga na raznim manifestacijama, ispod šatora, u centru Umčara je stalno… Koji putuju na neke organizovanije „ture“ govore da su i njega videli upravo tamo. Kada mlađi upitaju starije ko je taj čika, odrasli odgovaraju „ma pusti njega, to je Rule“. Ovom rečenicom mlađi shvataju da je on čovek koji, možda, nije baš za primer. Greška starijih generacija ili ne, ali jedna ljudska legenda može pasti u zaborav upravo zbog takvih odgovora.
I baš tu legendu smo našli nedavno, sasvim slučajno, u Grockoj i rešili smo da Vam ga predstavimo, jer on je čovek koji je izuzetno skroman i o svojim delima ne priča na sav glas.
Ja sam voleo da gradim zemlju, da ona bude lepa kao što je i bila. Meni nije bilo teško da kopam odavde do Sarajeva – priča Miodrag Milošević zvani Rule, iz Umčara.
Rule je, kako kaže, na akcijama proveo ukupno 115 meseci i za to vreme dobio 104 udarničke značke.
– Neke akcije su trajale po mesec dana, neke po sedamanest meseci, na nekima sam dobijao po dve, na nekima i po četiri udarničke značke. Prva akcija na kojoj sam bio je ona u Skoplju, tada sam imao devet godina, tamo su me odveli. Posle sam čak i iz škole bežao da odem do drugara brigadira. U Umčarima je napravljeno brigadirsko naselje, kada se gradio autoput Beograd- Niš, i ja sam tada njima bio domaćin. Učiteljica kada pobegnem sa časova, dođe pravo u naselje da me traži. Sviralo nam je Bijelo Dugme na Kozari, bili su mesec dana sa nama. Mi smo mikrofon, mi ne znamo da kopamo, kazali su nam Bebek i Bregović koji su nam svako veče muzicirali na bini koju smo sami napravili u šumi – seća se Rule.
Druga Tita je video mnogo puta. U Zagrebu na Savi, na Sutjesci, na Neretvi, a do dana današnjeg on je nezaobilazni posetioc Tiovog groba svakog „Dana Mladosti“.
– Svake godine odlazim na Titov grob i odlaziću dok sam živ. Ono što me posebno raduje jeste sve veći broj mladih koji su počeli da dolaze, kaže Rule.
O drugu Titu ima samo reči hvale:
– Pričao sam sa njim, voleo je on društvo i ćaskanje. Bio je predsednik republike, ali je bio svetinja. Klanjali smo mu se svi. Kad je umro, bili smo svi tužni, padala je kiša od Ljubljane do Beograda. Trideset i tri godina ga nema, a u srcu mi je još, ko da ga ima. Treba da se okrenemo svi tome, da ga opet volimo.
Poslednja akcija na kojoj je radio je bila u Sloveniji 1990 godine.
– Kopali smo neke kanale i onda je počo rat. Rekli su mi samo: Rule, idi spavaj. Napisali su mi bedž: „Slobodan si“ – seća se.
Najlepše mu je bilo na pruzi Šamac-Sarajevo, nosao je, kaže, „po dva praga za šine“, a teško se posle navikao na bezakcijaški život.
– Naučio sam da zujim, sad idem po vašarima, čuvam šattre, parkinge, budem gratis redar na „Žikinoj šarenici“ i u emisiji „Jedna pesma, jedna želja“. Muzika i Titovi filmovi spakovani su mi u koferu, spavam ponekad ispred Kuće cveća kada su godišnjice. Nije mi to teško. Išao sam jednom peške iz Kumrovca za Beograd. Nisam se posebno pripremao. Samo sam sebi rekao: „Cepaj, Katalinski!“
Brigadiri se skupljaju svake godine 4. aprila u Kikindi, i on je trenutno najstariji od svih.
– Lepo bi bilo da danas ima akcija, samo ne znam kome bi pevali – zaključuje Rule.
Rule kaže i da smo ga sada nahvatali na brzinu, te bi on želeo da mu budemo gosti kod njega kući. Hteo bi da nam pokaže svo ordenje i znamenitosti koje ima, a koje je stekao za vreme ovih radnih akcija.
