Аутор текста: Зорица Атић, историчар уметности
Специфицан карактер Гроцке која је била и варошица, и пословни и административни центар области, али и сеоско насеље са изванредним природним условима, утицао је на типску шароликост стамбених грочанских кућа.
И поред своје разноврсности, архитектура старих грочанских кућа представља оформљен архитектонски израз, те се у насељу јасно разликују две основне групе старих кућа – стара варошка и стара сеоска кућа. Варошке куће у Гроцкој су по својим карактеристикама блиске и чине типску целину, док су сеоске куће типски знатно разноврсније. Варошке куће су се градиле у чаршијским сокацима, јер су у тим чаршијским деловима биле искључиво куће имућнијег становништва. Варошка кућа са неколико просторија, тремом и узвишеним и истакнутим доксатом представља карактеристичан тип зграде у старој архитектури варошице. Подизане су тзв. куће са доксатом, у пространим двориштима иза високих зидова. Доксат грочанских варошких кућа постављан је према дворишту и скривен од погледа са улице, а иза високих зидина провиривале су само крошње дрвећа и кровови од ћерамиде са витким димњацима.
– Настанак и развој старе грочанске варошке куће –
Настанак и развој Ранчићеве куће, као старе грочанске варошке куће, може се пратити још од старих сеоских кућа од бондрука које су се градиле у Поморављу.
У зависности од особина локалитета и расположивих материјала, на различитим теренима градили су се и различити типови кућа. Велико подручје које не обилује шумама – јужни, средишњи и источни делови Србије – усвојило је комбиновани систем грађења. Куће су с дрвеним костуром који се испуњава лакшим материјалом и блатом. То је кућа бондручара, или, с обзиром на распрострањење у долини реке Мораве, моравска кућа. Иако се битно разликују у спољњем изгледу, за све основне типове кућа (тачније за њихове старије облике) карактеристична су два простора – тзв. оџаклија тј. кућа с огњиштем и соба, испред којих може бити и трем. У свом развоју сви основни типови кућа достигли су сложеније просторне и визуелно богатије облике, уз извесне новине и у материјалу за градњу. Архитектура старих сеоских кућа Поморавља у својим раним фазама развоја била је врло блиска решењима на Косову; ова појава се објашњава миграцијама становништва током XVIII и почетком XIX века из јужних крајева у средишње и источне делове Србије.
– Просторни распоред на примеру Ранчићеве куће –
Удобна и пространа варошка кућа са три до четири просторије, строго наменски одређене, подрумом, широким приступним тремом и доксатом, одражава потребе грочанског трговачког и занатског сталежа и представља карактеристичан тип зграде у старој архитектури варошице с почетка XIX века. Грочанска варошка кућа припада групи кућа са доксатом, асиметричног типа. Ранчићева кућа са двориштем у Мајевичкој улици бр. 9 у Гроцкој, леп је пример овакве старе грочанске варошке куће. Сматра се да је настала почетком XIX века, у време економског полета Гроцке као административног и трговачког седишта нахије. Испрва је сазидана као тзв. косовска приземљуша, дводелна приземна кућа засебних, међусобно неповезаних просторија, у које се улазило са подужног трема. Састојала се из ајата као приступног трема, оџаклије и собе. Међутим, средином истог века је измењена и добија изглед грочанске варошке куће.
С бочне стране оџаклије дограђен јој је стамбени део (две просторије), са доксатом и укопаним подрумом испод. Доксат, као интегрални део трема код типа кућа са доксатом, овде је издвојен и формиран као засебни елемент који није директно повезан са ајатом. Изостала је и директна веза трема и дограђене собе, уобичајена за косовску приземљушу, а и улаз са трема у једну од постојећих просторија је том приликом затворен.
Добијен је четвороделни просторни план варошке куће, организован преко оџаклије као средишње просторије, која је уједно и улаз у кућу и једина просторија директно повезана са тремом. Правоугаоне је основе, грађена у бондручној конструкцији са скелетом од храстових греда и испуном од чатме10. Темељи су од притесаног камена са храстовим гредама, и покривена је ниским четворосливним кровом од ћерамиде. Будући да је подигнута на равном терену, доста је ниска – издигнута је од нивоа терена за само неколико степеника. Простор је у целини компонован са циљем да се постигне највећа могућа функционалност и удобност становања. Сви простори у кући, њихов размештај, величине и односи су грађени према мери човека и његових потреба.
Овакав њен изглед и просторни распоред је сачуван и до данас.
– Унутрашње уређење –
Развојем Ранчићеве куће развијало се поступно и њено унутрашње уређење. У кућу се улази преко пространог ајата, који је поплочан и наткривен. Директно се ступа у централну просторију, оџаклију, у којој се одвијао свакодневни домаћи живот уз ватру. Из оџаклије се, затим, с једне стране улази у дневну собу, а с друге у две (дограђене) спаваће собе, међусобно повезане. Све просторије имају таванице; што се подова тиче, оџаклија је патосана опеком за разлику од соба које су патосане даскама. Кућа је изнутра пространа и светла, са по два прозора на готово свакој одаји. Добра осветљеност и орјентисаност просторија била је веома важна у временима пре електрификације.
Огњиште се у оџаклији налази у самом преградном зиду са дневном собом, у виду нише. У ниши се из оџаклије ложила ватра, а дим се одводио димњаком. Огњиште тиме добија изглед камина, које поред функционалне има и естетску вредност, а прекотоплог зида и димњака се уједно загревала и соба. Она је такође изискивала грејање у зимском периоду, када се у њој проводило доста времена, и проблем загревања је овим решен на врло практичан и домишљат начин.
У оџаклији су се око огњишта налазиле ниске столице – троношци, без наслона или са лучно савијеним уграђеним наслоном, на којој је седео домаћин или уважени гост. Јело се за трпезом или софром, ниским дрвеним округлим столом. Посуђе, намештај, уређаји у кући, били су ручне израде, производ занатлија, неретко и богато украшавани. Покућство уопште одражавало је имовинско стање, друштвени положај, породични живот и дух живљења укућана.
– Доксат –
Изградњом доксата, један део функција оџаклије и домаћег живота преноси се на трем. Доксат представља издвојену целину у оквиру куће, ограђену а отворену просторију, издигнуту за неколико степеника изнад нивоа ајата. Цео је изграђен од дрвета и квадратног је облика. Ту су се некад налазиле клупе, поређане унаоколо за седење. Он је просторија на отвореном, пуна ваздуха и светлости. Доксат је наткривен простор, у склопу кровног носача13, и заштићен стрехом од јаког сунца за време врелих летњих дана. Са њега се отвара поглед на велико двориште пуно зеленила.
Доксатом се радни простор у кући непосредније везивао за башту и двориште, чиме се постизала и боља контрола окућнице и веза спољњих и унутрашњих простора. То је уједно и део куће у коме се лети проводило највише времена, па је имао и карактер друштвене просторије, јер је поред свакодневне попримио и улогу гостинског простора. Постављен је на углу Ранчићеве куће, излази из равни зида и даје јој живописан изглед.
Доксат јесте првенствено функционалан простор својом наменом, али је и архитектонско-естетски елемент својим наглашеним положајем у склопу куће. Посебан значај доксата је у његовом истакнутом и узвишеном положају изнад површине земље, што представља и архитектонски напредак у развоју оваквих старих кућа. Спада међу најрепрезентативније просторе у нашој народној архитектури.
Ниша непосредно испод доксата искоришћена је као наткривен прилаз пространом подруму, у који се улази кроз двострука дрвена окована врата. Пошто се кућа налази на равном терену, укопан је у земљу и протеже се целом ширином дозиданог дела куће. Подрум је израђен од притесаног камена, а два декоративно обрађена храстова стуба премошћују распон таванице.
– Стубови –
И стубови на ајату и доксату, чија је функција да носе део таванице, имају поред конструктивне и декоративну улогу, будући да су пластично обрађени. Састоје се од украшеног капитела, стабла осмоугаоног или шестоугаоног пресека и стопе која је такође резбарена и украшена као и капител. Иако аутор није имао уметничких претензија, он се ипак трудио да оно што ради буде лепо обликовано, и да изазове допадање.
– Ликовност –
Неимари су имали развијен осећај за лепо. Сваки детаљ је био украшен, на сваком стубу и испусту налазио се понеки зарез или шара. По спољњем изгледу и архитектонској концепцији, Ранчићева кућа одликује се једноставним обликом. И поред једноставности, сликовите је спољашњости. Широке стехе, мирне зидне масе, високи и витки димњаци са декоративним капама, ниски кровови благих нагиба, делују архитектонски убедљиво и карактеришу ову кућу подигнуту у првој половини XIX века.
Хоризонтала преовлађује у општој обликовној архитектонској концепцији, оживљена вертикалама димњака и стубова на ајату и доксату. Међусобни односи маса и отвора су складни, а размере и величине изражене су у антропоморфним мерама. Хармоничан ритам отвора је резултат логичног повезивања функције и конструкције. Спољне површине обрађене су у малтеру и кречене. На фасадама нема декорације, и избачена стреха се дубоким сенкама још јасније истиче на белом зидном платну. Изражајност куће је у композицији, и решењу веза са околином и двориштем преко ајата и доксата.
– Функционалност и удобност –
Читава кућа одаје утисак склада, укуса и удобности – у детаљу и у целини. Она јесте приземна и невелика за данашње појмове, али је очевидно да се у њој веома лепо живело, и да је грађена као породична кућа средњег сталежа. Њен положај на парцели је такав да живот својих укућана заштити од радозналих очију, јер се и тремом и доксатом отвара ка пространом дворишту (које је некада вероватно било лепа башта, а данас је травната површина). Складне форме по мери човека, чистота линија, једноставна функционалност укупног простора, обрада детаља, колористички склад природних тонова као и склад природних материјала од којих је саграђена, доприносе укупном утиску.
Нема грочанске варошке куће која је мања од 60 квадратних метара, а свака је имала и подрум од око 30 квадрата. То је подразумевало удобност и пространост, не само за ондашње потребе, пре више од два века, већ задовољава и данашње критеријуме. Споља делују невелико, али су изнутра врло простране са функционално распоређеним простором.
Због свега наведеног, Ранчићева кућа, окружена зеленилом и баштом, представљала је и функционалан и пријатан простор за становање. Сем што показује висок ниво удобног становања у прошлости, привлачи пажњу својим спољњим облицима и начином украшавања појединих делова, и представља изванредну архитектонску вредност у нашој народној архитектури. Она представља варијанту развијене моравске куће са доксатом, асиметричног типа, са којом је и хронолошки веома блиска, а у свом настанку и развоју показује и својеврсну генезу овог типа варошке куће.
– Трајање –
У Гроцкој је још увек присутан велики број старих кућа, упркос бројним разлозима и захтевима савременог живота за њиховом елиминацијом и заменом новим. Углавном су грађене од дрвета и земље, а у знатно мањој мери од камена, због чега су релативно кратког века. Ове куће су народни неимари правили од трошних материјала, али већ вековима одолевају због солидности градње: старост очуваних грађевина креће од 100 до 250 година, а њихови облици и начин грађења потичу из много старијих времена, прилагођавајуци се променама и окружењима.
Грађевине и предмети свакодневне намене, својим постојањем, материјалима, начином израде, бојама, облицима, врло јасно и веродостојно преносе нам живот, успоне и падове једног друштва, државе, културе, епохе. Говоре често јасније, истинитије и садржајније од писаних докумената. Стога свакако треба предузимати и охрабривати активности које ће подстицати интересовање за наше културно наслеђе и развијати поштовање према њему.
– Одлике варошке куће –
Са аспекта архитектонских и етнографских вредности, Ранчићева кућа представља ретко сачувани примерак народног неимарства на подручју града Београда. Одлике су јој висок домет грађевинске, стамбене и ликовне културе. Особености које је чине изузетно вредним су:
– употребљени природни материјали
– функционални начин на који је распоређен простор
– читки правци и површине кретања
– логично диференциране намене појединих простора и одељења
– размере и величине изражене у антропоморфним мерама
– удобност
– чистота пластичног израза свих детаља и целина
– међусобна усклађеност конструктивних, функционалних и обликовних елемената, и то заснована на друштвеном положају и реалним потребама и могућностима њихових првобитних власника.
Ове особине чине је аутентичним сведочанством свога времена и подручја, а уједно и друштвеног положаја њених становника. Она одражава и економски и друштвени полет српског народа након Устанка, а указује и на један од начина формирања традиционалне куће Поморавља и источне Србије.
Због своје историјске, архитектонске, етнографске и социолошке вредности Ранчићева кућа је од посебног значаја за друштвену заједницу. Својим одликама далеко превазилази границе своје свакодневне намене. Потиче из минуле епохе и то у свом данашњем облику, чиме је карактеристичан материјални документ свога времена, значајана за разумевање наше прошлости, културе и стамбене културе нашег народа. Доказ је историјских збивања и народног живота и подсећање је на градитељска достигнућа прошлости. Као таква, заштићена је од стране Републике Србије као споменик културе од великог значаја.
