Јеси ли чуо шта је онај лудак јутрос рекао!”, грмео је генерал Никола Љубичић на некадашњег градоначеника Београда Бранка Пешића после јутарње салве болних афоризама које је Душко одашиљао са врха “Београђанке”.
Редакцијски телефони на врху “Београђанке” усијали су се тог јутра, датум скоро нико и не памти, али, кажу, било је то негде између 1982. и 1983. године.
Београђани зову Студио Б. Прошло 7.15, а нема Душка. ПАНИКА! Нека музика свира, али одзвања тишином, сви се упињу али џаба – на таласима који се шире од Теразија према Калемегдану не чује се онај промукли глас да их после оног легендарног “Београде, добро јутро!” пробуди, отрезни, каже оно што сви мисле, али не умеју, или, можда, не смеју да кажу…
Испоставиће се убрзо да се тај глас и то “Београде, добро јутро!” више никада уживо неће чути са таласа велеградског радија. Угасиће га политички моћници.
“Гашењу” Душка Радовића, легендарног писца, песника, радио и ТВ водитеља претходиће, по суду Партије, велики и сваким даном све већи број “неподобних” политичких афоризама којима урбана легенда буди поспане Београђане ушушкане у привидни спокој осамдесетих.
Иван Стамболић, први човек Градског комитета Савеза комуниста Београда и генерал Никола Љубичић, председник председништва Србије, који су после смрти Јосипа Броза Тита држали полуге моћи, помно прате шта Радовић говори у етар. Прате, и од раног јутра се нервирају.
“Јеси ли чуо шта је онај лудак јутрос рекао!”, грми и свако мало јада се Љубичић некадашњем градоначенику Београда Бранку Пешићу после јутарњег можданог тренинга који генијални Душко форсира раном зором са врха “Београђанке”.
– Те Душкове опаске и афоризми много су сметале Стамболићу. Једном приликом се, када је са пријатељима мало попио на својој викендици, похвалио: “Онај Радовић опет не пази шта прича, морам сутра да му извучем уши” – каже за Експрес Душанов брат Брана Радовић, коме је овај детаљ касније, после Душкове смрти, препричао један од сведока.
Чашу партијске жучи прелила је, каже, ова Душкова реченица, изговорена у етру:
“Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других”.
Испоставиће се да су ови после Тита били сујетнији и суревљивији од њега. Ствари постају озбиљне. Радовић ће убрзо бити главна тема Централног комитета Савеза комуниста Србије.
Председништво ЦК СКС које је 8. новембра 1982. “разматрало актуелна идејно-политичка питања информативних делатности”, 16. новембра је објавило закључке:
“Афоризми у популарној сатиричној емисији “Београде, добро јутро” у последње време све чешће имају обележја политичких порука са израженом моралистичком и демагошком позадином. Садржина тих порука понекад је крајње деструктивна и неприхватљива. Потребно је извршити подробнију анализу идејне усмерености оваквог делања”, наводи се у саопштењу ЦК СКС.
Убрзо следи и гашење емисије. Партија је, међутим, изложена великом притиску јавности. Слушаоци се буне, зову, протестују, траже да се Душко врати. Упоран је, међутим, и Стамболић. “Угасићу и Студио Б, ако треба!”, поручује партијски моћник у телефонском позиву Радовићу!
– Душку је после тог разговора било јасно да мора да прихвати одлуку такву каква јесте и он је то учинио пре свега јер је јако волео Студио Б. Није желео да му колеге остану без посла, није хтео да други испаштају због њега. Друго, био је патриота, и уз то јако интелигентан човек. Знао је да нема много паметних, а да су ови били много моћни – присећа се Брана Радовић.
Стамболић се убзо каје. Схвата да партија укидањем Душкове емисије има више штете него користи и крајем 1983. године нуди Радовићу да му врате емисију. Он, у свом стилу одговара:
“Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме.”
Радовић је већ тада био здравствено начет, а после укидање емисије озбиљно се резболева.
– Душко је већ у то време био болешљив, а онда су га стрес и шок због укидања емисије дотукли. Разболео се. Нисмо одмах знали о чему је реч. Добио је упалу продужене кичмене мождине, болест коју изазива јак стрес. Лекар је то објаснио Брани Црнчевићу. Испричао му је да је и Аристотел Оназис умро од исте болести коју је добио када му је син страдао у авионској несрећи. Лекар је рекао Брани: Кад Оназису који има милионе није било спаса, тешко да ће и Душку. Полако се гасио на наше очи – каже Брана Радовић.
Душан Радовић умро је 16. августа 1984. године. На сахрани је било 10.000 људи и ко зна колико полиције. На сваком ћошку шушти и пишти радио веза. Цео Београд дошао да испрати легенду.
– Не треба човек да греши душу када су мој брат и Србија у питању. Ипак се Србија одужила Душку. Има га у уџбеницима, деца знају ко је он, школе носе његово име, има своје позориште, неке улице су назване по њему. Ипак, чувам књигу коју је Бранко Ћопић поклонио мом брату и написао му посвету. Ништа није случајно, њих двојица су до краја били повезани. Доживели су сличну судбину – закључује Брана Радовић.
КАКО ЈЕ “ПИОНИРКА РАЈКА” ПРЕВАРИЛА БРАНКА ЋОПИЋА
– После рата Душко је по мензама издавао маркице, радио је као благајник. Написао је песму и послао у Пионирске новине, где је уредник био Бранко Ћопић. Знајући да је Ћопић женскарош, Душко пошаље песму и потпише са “Рајка Токић”. Стигла песма у новине, сви одушевљени песмом, Ћопић посебно, једва чека да упозна младу песникињу.
Један дан оде Душко до њих, кад, на столу – његова песма. Пита их Душко каква је песма, кажу: одлична! Душко им тада каже да ју је он писао. Тако насамари Ћопића и уђе у Пионирске новине. Радио је потом у Радио Београд, па на крају на Студију Б. То је био његов београдски, животни троугао – каже Брана Радовић.
ВЕЛИКИ “ГРОБАР” ЈЕ ПРВО НАВИЈАО ЗА ЗВЕЗДУ
– Живели смо у Кошутњаку и Звездина легенда и капитен Рајко Митић нам је био први комшија. Душко га је много волео, били су прави пријатељи, а он је тада навијао за Звезду. Неки кажу да је због Рајка и престао да навија за Звезду, зато што на Маракани нису хтели да му дају да буде тренер, али ја нисам сигуран, знам да се одушевио том сјајном генерацијом Партизана у којој су били Јусуфи, Шошкић и Миладиновић, која је харала Европом. Могуће да је то био разлог због кога је почео да навија за Партизан – сећа се Душков брат, и додаје да је на утакмице увек ишао у друштву Љубивоја Ршумовића, Бране Црнчевића и Матије Бећковића.
ПОСВЕТА БОРИ ЧОРБИ И НЈЕГОВОЈ ПОСВЕТИ
– Причао ми Бора Ђорђевић… Изашла му прва књига, сав важан дошао у Студио Б да је промовише. Сретне Душка, поклони му књигу и напише посвету – целу страну. Оде у емисију, гостовао сат времена. Излази из студија, Душко га чека са својом књигом и посветом:
“Бори Ђорђевићу, са завишћу, Душко Радовић”. После тога Бора више никада није писао дугачке посвете, присећа се кроз осмех Брана Радовић једне од многих анегдота из живота свога брата.
ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО ДУШКО РАДОВИЋ
+++Док Метро дође у Београд, многи ће га сачекати под земљом.
+++Жао ми нашег фудбала. Већ дуго се мучи, а никако да умре.
+++Многи органи друштвене контроле и заштите личе на преварене мужеве. И они последњи сазнају они што их се највише тиче.
+++Над нашом децом биће извршена још једна школска реформа.
+++Ових дана долазиће нам у госте цела Европа. Молим келнере да не наплаћују гостима ратну штету и неке друге неподмирене рачуне за последњих неколико векова.
(ekspres)
