Хајдук није само лик из моје књиге, то је свако ко се труди да исправи своје грешке и исплива на површину, тврди дечји писац Градимир Стојковић.
– Остарели хајдук из Београда, као што сам ја, живи миран и повучен живот у Брестовику, али се свакодневно бори да оправда ту титулу – додаје Стојковић.
Поетично, како само писац и песник може, почиње причу о свом “шашавом животу”, који је на много начина обојила његова најпознатија сага о “Хајдуку”. Те књиге о одрастању дечака из провинције, Глигорија Пецикозе и његовој борби да нађе своје место у хаосу велеграда, приволеле су многе генерације да се заљубе у читање. И у Београд. Њихов творац, ипак каже да су настале случајно, једне хладне зиме.
– Тада сам већ увелико радио као наставник техничког у ОШ “Ђура Даничић” у Београду. Продужили су нам зимски распуст па сам написао роман. Знам само да сам то учинио из револта, јер већина књига у дечијој лектири није била за читање. Желео сам да деци поклоним нешто што би чак и лоши ђаци читали са задовољством – прича писац.
Како каже, Хајдук као личност у стварности не постоји, већ је комбинација ликова и судбина деце која су из унутрашњости долазила у Београд, велику “животињку” у којој пливаш или се удавиш. Хајдук је онај који је испливао и зато је постао симбол свих оних који су се изборили за своје место под сунцем овог града. За хајдука Градимир сматра и самог себе. Рођен је у малом војвођанском месту Мраморак, где је завршио основну школу, док је младост провео у Вршцу и Панчеву.
Прво сећање на „Исусов лик“ у прозорском окну
Најраније сећање из детињства познатог писца била је необична шара у стаклу кухињског прозора, која је многе подсећала на лик брадатог мушкарца, иако је Градимир у њој видео шуму прекривену снегом.
– Сељани, су врло често пролазили покрај нашег прозора, кришом говорећи да је то лик Исуса Христа. Тај лик на прозорском окну је и дан данашњи могу да видим кад склопим очи – признаје писац.
Иако се школовао за техничара, писање га је увек привлачило као магнет. Имао је само 15 година кад му је прича “Повратак у Еден” објављена у београдском часопису “Будућност”, са 17 је објавио прву збирку песама. Ипак, највећу славу стекао је у познијим годинама, кад је написао “Хајдука у Београду”, који је постао његов највећи понос, али и најтежа казна.
– Веровали или не, по библиотекама ми веле да је “Хајдук” међу најчитанијим књигама, а деца, пошто га прочитају, почну да се занимају и за остале књиге. То ми је највећа радост. Књига је после првог тиража од 5.000, штампана у 15.000, па у 60.000 примерака. На жалост, издавачке куће су ме толико пута превариле да сам одлучио да стопирам продају. Оне се данас не могу наћи ни у једној књижари, само у библиотекама. И можда је тако боље. Деца ће за њу чути од родитеља, наставника или другара и наћи начин да дођу до ње – сигуран је Стојковић.
Мој пријатељ Мика Антић
Један од највећих утицаја на његову каријеру имао је чувени песник Мика Антић, са којим је Градимир осварио веома присан однос.
– Мика је био народски тип човека који је свима пријатељ. Иако сам се више дружио с његовом сестром Јеленом, Мику сам посматрао као узора. Кад сам са 17 година добио награду за песму на Војвођанском конкурсу он је био у жирију и након још неколико освојених награда рекао ми је: „Сад мораш да издаш збирку песама“. Донео сам му својих 100 песама, он је седео у кафани окружен људима. Док је разговарао с њима, одабрао је 33 моје најбоље песме – сећа се писац.
Фото: М.Митровић / РАС Србија Градимир Стојковић
Судбину једног од најпознатијих дечијих писаца ових простора најбоље је описао Раша Попов, најављујући га на једној од културних манифестација: „Ово је Градимир Стојковић, Хајдук у Београду. Да живи у Америци он би имао своје острво, а видите га овде како је оронуо и какве су му ципеле.“ Зато на питање да ли сматра да га је ова земља издала, Стојковић одговара:
– Јел то неко трик питање? Можда је боље питати кога ова земља није издала. Нас уметнике сигурно јесте. Ни од Југославије, ни од Србије и Црне Горе, а ни од Србије никад нисам добио никакву помоћ и подршку за рад. Код нас писци постају признати и цењени тек кад умру. И како очекујете да нам деца буду културна у окружењу где је култура потпуно запостављена? – пита дечији писац.
Тешка финансијска ситуација и немогућност да од свог „пера“ заради довољно за нормалан живот натерала га је да ради најразличитије послове: од лифт монтера, преко наставника у основној школи „Ђура Даничић“, стручњака за маркетинг, до библиотекара…
Данас као пензионер, први Хајдук, Градимир Стојковић, живи у Брестовику надомак Београда, са супругом и сином. Воли да седи у башти, одржава воћњак и виноград, залива своје руже и, наравно, пише. Књига коју је недавно издао, “На брегу кућа мала” његов је нови понос.
ПРОДАО КЊИГУ ДЕЧАКУ И ЗАПЛАКАО
– У тешко доба инфлације, продаја прва три дела о Хајдуку извукла су ме из беде. Кад је Југославија пукла, за 350 књига добио сам 350 марака, а ни динар од 15.000 примерака у тиражу никад нисам видео. Једног дана сам носио “Хајдука” у рукама кад ми је дечак на улици пришао и питао да је откупи. Продао сам му је за марку, а он ју је загрлио и пољубио. Чим сам ушао у зграду почео сам да плачем.
НЕЋУ У ЛЕКТИРУ ДА МЕ ДЕЦА МРЗЕ
Сага о Хајдуку ушла је у лектиру за основце у Републици Српској. Иако су и школе у Србији хтеле исто, Градимир није дозволио.
– Не желим да ме деца мрзе! Ако им наметнете да нешто читају, они ће то радити с одбојношћу, а Хајдук треба да служи за радост – каже писац уз осмех.
