Носилац Златног крста за посебне заслуге, књижевник и дужник. Сада ја, који сам све ово, чекам да ми искључе струју. Сваки динар шаљем на име алиментације, јер деци мора бити. А глад?Она је споредна ствар, поред свега.
Томислав Мачковић
Све је почело тако лепо, срећним детињством, али је кренуло све тако наопако. Кренуо сам у средњу школу и заврших је, гле чуда, у граду са оценом равно пет, у Таванкуту беше једва двојка.
Запослих се млад, погон џема беше у тадашњој „Суботичанки“. Стигох кући једнога дана, а оно позив за армију, али не пише где. По одласку у дом Војске добих карту у једном смеру за гарнизон Бар. Одслужих три месеца у касарни и целих осам у шуми. Камењар свуда, само небо не беше од камена, нити срца људи који беху ту око мене сељаци. Ех да их не беше таквих, требало би их осмислити.
И вратих се ја деведесет и шесте из армије, рече покојна ми мати, покој јој души, са неким другим погледом. Рекоше ми да сам се будио ноћу, не знам, не сећам се.
Ја кући, покојни ми отац, чувени хармоникаш, у болницу за Београд. Није се знало шта га је снашло. И онда, млад бејах, помислих: ето, посао, Богу хвала, имам, треба ми хоби, те се одлучих за добровољно ватрогаство, ту у моме селу, у Таванкуту. Почели су изласци на пожаре, није било одступања, сваки излазак је био мој, дежурство такође.
Изађе ми тата из болнице, таман се мало али буквално мало опорави, кад ето ти врага на врата, умре ми деда, ту у кући. Тачно годину дана после његове смрти започео је „милосрдни анђео“, а ја већ одавно на челу ватрогасног друштва – млад и неискусан, али борбен.
Борбеност и бунтовник који је био у мом срцу одведоше ме у војне редове, на потез од Сенте до Малих Пијаца и ту осетих први пут горчину, не од авиона, они су били горе, на небу. Осетих страх од људи са којима сам делио исту кору хлеба и не од свих, тек од појединих, али беше довољно да завршим у болници.
Добих тада седам дана одсуства, када су ожењени људи, са малом децом, добијали једва 24 часа. Радовах се ја моме одсуству, али боље да нисам.
И тада, после тога, умре ми отац, тек му педесет и осма беше…
Али, живот крене даље, радих ја пуном паром, али све за бонове, јер нисам у фирми добијао за плату новац, него бонове, целих дванаест година.
Рекох себи: ево, демократија је стигла, рата нема, биће боље и Богу хвала не беше рата, али стигле нама банке. Укидоше нам бонове, а ми, као гладни канибали, кренусмо на банке. Оне једва дочекаше нас беднике, те нас оклапише, к’о лија угојеног петла.
И 2009, ето ти изненада решења о отказу. Фирма банкротирала, ми сви на улицу. Таман када сам помислио: ето, добро је сад, добијам новац уместо плате, испоставило се да то беше мач са две оштрице. То беше ропство.
Следеће 2010. умире ми брат у четрдесет и осмој години живота. Те године напуштам и ватрогаство, више нисам могао психички поднети ништа.
Терапија коју сам вукао од рата мењала се из трена у трен, нико не знаде да каже сто постотно шта се дешава са мном.
Године 2012. ожених се, добих прелепу принцезу. Две године касније, роди ми се син. Две године после, дакле 2016, у јануару, мајка ми умире, на рукама сам јој очи затворио и мртву је покушао оживети вештачким дисањем. Почех да радим ближе кући, доста ми беше чувања багера по доловима. Одједном, супруга ми оде са децом у кућу својих родитеља. Одмах потом, због смањеног обима посла, у септембру добих отказ и заврших у болници – сломљен и утучен.
После тога, кренух свуда да радим по туђим шталама и, да не заборавим, без комада дебелога црева које ми одстрањено 2013. Морао сам, деци ваља дати, она не знају шта је то када се нема.
И почеше да стижу претње банака. Упитах да ми се реши отпремнина коју нисам добио, рекоше то је застарело. Како онда и мој дуг није застарео?
Издаше ми добри људи књигу коју сам написао. Али, кога интересује писана реч? Тираж мали, реклама никаква и све оде низ воду. Али, књига је ипак посвећена. Тако је и написано на првој страници: мојој деци.
Сада сам ватрогасни официр, носилац Златног крста за посебне заслуге, књижевник и дужник.
Дужник сам јер немам никаквих прихода, да могу да радим имао бих, али више попих ињекција ових година, него воде. Леђа боле, глава боли, нога коју сам испекао печући ракију, и она боли.
Сада ја, који сам све ово, чекам да ми искључе струју. Сваки динар шаљем на име алиментације, јер деци мора бити. А глад?Она је споредна ствар, поред свега.
Али, не верују људи, јер када ме виде посумњају у моју причу. Није чудо, то је зато што сам остао пред Богом прав и за своје се грехе покајао. Нисам се сагнуо, него сам остао дигнута чела. Ја, који сам, ето, барем нешто оставио овом народу, своме селу, граду, држави… Бедни дужник са осмехом на лицу. Који чека искључење струје, а ко зна, можда будем избачен и из куће, што ми отац покојни и мајка оставише.
Можда будем избачен из куће, јер новца немам да вратим кредит. Да ми је дата отпремнина, дао бих. Овако, са седмнаест година стажа у фирми, са петнаест година бављења добровољним ватрогаством, са гомилом објављених текстова о потребитима, са небројено непроспаваних ноћи, чувајући туђу имовину по сунцу, киши и ветру, неујављен, без стажа за тај период, ја чекам економску егзекуцију.
АПЕЛ
Томиславу Мачковићу из Таванкута над главом виси дуг од око четрдесетак хиљада динара, највећим делом за утрошену струју и остале комуналије.
– Сав новац који ми дотекне, а редовних прихода више немам, уплаћујем прво деци на име алиментације. На жалост, здравље ми не дозвољава да се запослим тамо где посла има. Овако, чекам да ми исеку струју и да извршитељи дођу по своје – каже мачковић
Првог августа, Мачковић је на Слободној Суботици описао свој животни пут радника „Суботичанке“ до одбаченог грађанина, ратника, одликованог добровољног ватрогасца и писца.
Уплату можете извршити на следећи начин:
Томислав Мачковић, Југословенска 5, 24.214 Доњи Таванкут
Текући рачун: 340-32328306-74, „Ерсте банка“.
ЕЖИ
